Добродошли!
Бити песник
Нема ништа лепше
Кад те обрадује песма
И кад с тобом игра и пева
Бити песник
И не знати жуборити
И у цвећу мирисати
није оно што те лечи
Бити песник
И клечати пред стихом
И никад га исписати душом
Није песма што те теши
Бити песник
И крити је у срцу и души
И никад је улепшати стихом
Није песма која ће те прославити
Хоћу човека
Који се ничега не боји
И пева у хору великих јунака
И сања слободу у целом свету
Хоћу борца
Ратника и ловца
Да сија и мрачи
Кад за то дође време
Ако не уме да се бори
И пушку на рамену носи
Нека се определи за ћутњу
И буде гмизавац који гмиже
Моју су душу газили људи
И тражили пристанак да јој осеку крила
И да је муче и тероришу у животу
Никад се предати нећу
И тражити да ме заволе
У вери и борби коју следим
И молитви за мир и слободу
Ти си увек уз зрак сунца стао
И твој осмех био ми је срећа
И велика туга кад те није било
Ти си увек уз зрак сунца стао
И ниси се препустио нелагоди
И ниси се препустио непогоди
Ти си увек уз зрак сунца стао
И гледао да се извучеш из таме
И направиш осмех сличан сунцу
Ти си увек уз зрак сунца стао
И чекао да те греје љубав
И постанеш звезда у мом оку
Не брину
кад ти кажу
да не личиш
на себе.
Подвуци црту
поред сваке речи
и размисли мало.
Помири свој его
са пријатељима
који те воле.
Забрани да ти одузму
лепе мисли и жеље
и научи да се смејеш.
Сутра је нови дан
Који ће потврдити
твој ИДЕНТИТЕТ.
Тражим помиловање
За све што сам ти приредила
И маштом пресекла пут истине
Тражим помиловање
За снове који ће те разгалити
И тугу која ће те увредити
Тражим помиловање
За речи љубави и среће
И вере да ћеш ме разумети
Тражим помиловање
За жељу која је нарасла
И сија међу звездама
Тражим помиловање
За све што сам сањала
И нисам се пробудила…
Живот је бордел,
у којем се кајеш
што си се родио.
Живот је клацкалица,
час си горе, час доле
и изути се не можеш.
Живот је укрштеница
и оно последње слово
што ти недостаје.
Живот је узданица,
у којој чека истина,
да ти се напије крви.
Не веруј ако ти кажу
Да сам те заборавила и да те не чекам
Сви су се снови претворили у једну жељу
Да те додирнем истином из срца и душе
Како би лепо било
Са краја на почетак да се вратиш
И згрлиш љубав која је изгубила наду
И којој је досадило да се претвара и лаже
Пожури донеси срце
Попиће га неко други и остаће
Траг љубави и среће која је расла
И боравила у твојој и мојој души
Пожури кад сунце обасја сузе
Пресушиће и ово мало душе
Која је остала да чека
И слаже успомене…
У животу без наде
Придружила се реалност и
Сазнала лаж у оку истине
Показала жељу да се упише
У регистар истомишљеника
И заигра и запева у животу
У крилу бесмислица
Изградила живот
Без несугласица…
Молила сам сунце
да прескочи зору
и да постанем лила,
да горим за љубав,
и сијам у жељи,
и живим за срећу.
Још ти се чудим
и стално се питам,
како твоје срце
без мог куца,
кад је љубав
умрла у теби.
И сад ћутиш
и сам себе тешиш:
да си погрешио
кад си пожелео
више од сунца.
Све ће зоре пробудити таму,
човек ће ставити шешир на главу,
кренуће у сусрет својеглавости
и истини коју чува за другога.
Сакриће се у мислима,
постаће човек без имало стида
и рећи ће у лице све што мисли.
Изаћи ће пред гомилу људи,
говором пробудити савест,
прислонити разум уз срце човека
и сабрати оно што му одговара.
Никад ником он признати неће
да је његов израз сујета и злоба
и да не зна како да остане читав
и спере са лица љагу.