Добродошли!
Због тебе сам
Побегла од себе
И од среће која ми припада
И нисам се пуно радовала
Свака суза
Намењена теби
Није дошла ниоткуда
И није се посрећила
Ја те стално гледам
И не могу да се чудим
И не могу да те мрзим
И ако си превршио меру
И сад живим тамо где те нема
И где срећа застајкује и прашта
И милује жеље које нису твоје
И сузама брише старе успомене…
Залутало срце
Сањало је некажњено
И није се насмејало
И није се огрејало
Залутало срце
Сакрило је тугу и уздахе
И тражило да се смири
И да сија ко раније
Залутало срце
Чекало је знак са неба
И сакрило све што није добро
И одједном прогледало
Залутало срце
Бројало је дане кад ће да се врати
И загрли осмех који му припада
И никада више не понови грешку
Саздана од борбе и грешке
Разлетим се од твог уздаха
И скупим се у гомилу страха
И чекам да ме узмеш у заштиту
У снази уздисаја и издисаја
Тумарам ко птица без крила
И скачем са гране на грану
И бојим се неправде у сили
Кашљуцам од издаје у речи
И правим се да ми је свеједно
И молим за мало разумевања и
Среће у оку истине и правде
Умирем полако и сигурно
И није ми жао да нестанем
У борби која је непрегледна
И тече из душе преварених…
Боже драги,
покажи ми како
да се не огрешим
и молитвом спасим душу.
У истини и правди
срце трепери и игра
и никад се никог не уплаши
кад је душа посвећена теби.
Душа дише и уздише,
у сузи би свакој запевала
и молитвом пробудила жељу,
да те видим на вратима Раја.
Ништа више на нас не личи
И себе не препознајемо
И гледамо и не верујемо
У шта смо се претворили
Ништа више на нас не личи
И срећа и радост немају снагу
И јецај туге нема бол и тишину
И све је постало кајање и грех
Ништа више на нас не личи
И лице које гледамо и надамо се
И успомене које се губе у срцу
И жеље које се надају васкрснућу
Ништа више на нас не личи
И приче које се причају иза леђа
И снови који су изгубљени у прошлости
И наду да ћемо се извући некажњени..
Грлићу те срећо
Рукама и срцем
И увек ћу бити твоја
И носити бригу за обоје
Грлићу те и кад маштам
Док се не напијем среће
И полудим у теби и мени
И узмем те само за себе
Грлићу те и љубити душом
И нећу те оставити самог
И сама ћу себе променити
И тражити да ме заборавиш
Грлићу те и кад плачем
И кад суза броји дане
И кад сама себи смета
Срцем што је изабрала…
Лутам уморна и сама,
без идеје за нови почетак,
у кутији компромиса,
болесна и тужна.
У саксији цвећа
посвађала се љубав
и не жели у срцу да
цвета и мирише.
Сакрила жеље
и убрала инат,
просула га по нади
и закопчала чежњу.
Све ће се решити,
једног дана кад будеш
упознао загрљај самоће
и припао му срцем и душом.
Бићеш закључан
у својој спознаји:
да је живот игра,
с краја на почетак
и с почетка на крај.
Бити песник
Нема ништа лепше
Кад те обрадује песма
И кад с тобом игра и пева
Бити песник
И не знати жуборити
И у цвећу мирисати
није оно што те лечи
Бити песник
И клечати пред стихом
И никад га исписати душом
Није песма што те теши
Бити песник
И крити је у срцу и души
И никад је улепшати стихом
Није песма која ће те прославити
Хоћу човека
Који се ничега не боји
И пева у хору великих јунака
И сања слободу у целом свету
Хоћу борца
Ратника и ловца
Да сија и мрачи
Кад за то дође време
Ако не уме да се бори
И пушку на рамену носи
Нека се определи за ћутњу
И буде гмизавац који гмиже
Моју су душу газили људи
И тражили пристанак да јој осеку крила
И да је муче и тероришу у животу
Никад се предати нећу
И тражити да ме заволе
У вери и борби коју следим
И молитви за мир и слободу
Ти си увек уз зрак сунца стао
И твој осмех био ми је срећа
И велика туга кад те није било
Ти си увек уз зрак сунца стао
И ниси се препустио нелагоди
И ниси се препустио непогоди
Ти си увек уз зрак сунца стао
И гледао да се извучеш из таме
И направиш осмех сличан сунцу
Ти си увек уз зрак сунца стао
И чекао да те греје љубав
И постанеш звезда у мом оку