Добродошли!
Суза је текла
и остала једна,
знала сам
и по киши
да је скривам.
Суза је сада
сувише гласна,
од камена тежа,
чекала сам
да се суза
у реч слије,
била је довољна
само једна
да ми суза
на образу згине.
О, самотна сузо,
чекаш радост
и погледу ми сметаш!
Болесни сати
направе пометњу
незадовољством душе.
Болесни сати
преваре човека
у страху од живота.
Болесни сати
преплићу бол и тугу
и надају се оздрављену.
Болесни сати
чекају да умреш
и да ти зацеле ране.
Болесни сати
немају чега да се плаше
кад ти украду радост и срећу.
Заборавити не могу
Рај у светлости душе
И жељу која је сијала
И нестала у мраку
Заборавити не могу
Истину која је знала
И разумела разлику
Између тебе и мене
Заборавити не могу
Срећу у срцу и души
И страст у пољупцу
И чежњу у погледу
Заборавити не могу
Како сам предвидела
Заблуду у љубави
И нестанак илузија
у жељи
спознадох истину-
направих рез
изнедрење-
за слику пред очима
тражим благослов
у дојави
нимало нема истине –
погрешан дојам
смех до суза-
за уста се лепи
медени колач
искреност-
дође крај лагању
бар ко две душе
вашарски метеж-
након циљаног пуцња
паде лутка
са звучника
одзвања молитва-
у сали јецај
обиље звезда
скупљених у шаци
однесе магла
игра ветра
и кошуље на жици-
дете у трку
дивља јабука
на увелој грани
скупи ми уста
миришу булке
у сну летње ноћи-
штипам образе
у црној ноћи
заставом победе
склапам очи
Зар не видите
како је све близу
и живот и смрт,
и срећа и туга,
лепота и нада?
Испружи срце
и дај му крила
да узме шта
му треба.
Не дај
да човек пати,
ако му љубави треба,
пружи руку и поведи га,
тамо где певају птице
и покажи све лепоте
иза туге што се крију,
не дај да плаче и јеца.
Покажи му како су близу
небо и земља.
Дај ми,Боже,
конац ко конопац,
да се могу
љуљати у сну!
Дај ми , Боже,
крушку испод куће,
да је једем
затворених уста!
Дај ми, Боже,
све што срце жели,
да помогнем
себи и другима!
Не знам
шта ћу са очима,
подрхтава срце,
остало је мало,
шири се туга,
не говори нико ништа,
не знам шта чекам
и чему се надам.
Умро је осећај
среће и туге,
гледам у небо
чудо да се деси
и анђео проговори.
Природа се буди,
почни да газиш
све лоше светом
што кружи.
Чежња на тебе мирише
и залогај у устима смрти,
све је склупчано у души,
водиш ме на исповест
да видиш да ли те волим.
Немој да окренем
лист на другу страну,
љубав је твоја гора
од пелина црног.
Понеси ме у одаје срца,
да поберем жеље и сузама
залијем постељу од цвећа,
и закључам пољупцима туге,
и угасим чежњом срца.
Живу рану
са собом носим,
она ми шапуће:
Где су јој груди,
шта још чека,
што не иде
од тебе?
Где су јој груди,
кад је у мом срцу
почела да трули.
Гледајте људи,
живе ране нема
и њој нема лека!