Аутор: Zdravka Pap

Прошлост ме зове
будућност ме тражи
не знам, шта да радим,
ако се вратим
мораћу да патим
ако останем
морам све да заборавим
будућност ме зове
само њу да пратим
име ће ми ново дати
да ли ћу моћи
све из почетка
само ће рећи
то је она нова
неће више да пати.!

Упиј се у мене
и састави жељу,
украси нашу срећу
у којој смо загрљени.

Упиј се у мене
и немој се крити,
попиј ме до дна
и сакриј се у жељи.

Упиј се у мене,
Постани тајна
грли ме сузом
и прогледај у оку.

Упиј се у мене,
залиј ме срцем
и немој ме жедну
никад оставити.

Верујем у све што кажеш
И у срећу у којој те нема
И у тугу у којој се кајеш
И у сузу у којоj се кријеш

У сузи је твоја жеља
Знам те када лажеш
И кад бројиш дане
Мени да се вратиш

Болесна сам ја од свега
И од ока које стално јеца
И од туге у којој је збрка
И у којој нема твога смеха

У сну мене свашта снађе
Све помешам у теби и мени
И никад ја нећу оздравити
Док ме љубав држи у шаци

Сањам да сам преболела тугу
И да мене чека нова срећа
И не могу јој ја побећи
Кад ми душа наређује

Ако ме се не сетиш,
птице ће певати моје песме
и све ће љубичице изгубити мирис.
Живећеш у мраку и нећеш
научити да волиш, као што си
волео мене и моје мане.

Ако ме се не сетиш,
пробудићу сунце
усред ноћи и замолити
да сија, да ти вратим успомене,
знаш оне, кад смо се смејали
и теби и мени.

Ако ме се не сетиш,
поново ћу да се родим
још једном да те видим,
насмејаног и уплаканог
И да други пут умрем.

Дај ми, Боже,
конац ко конопац,
да се могу
љуљати у сну!

Дај ми Боже,
крушку испод куће,
да је једем затворених уста!

Дај ми Боже
све што срце жели,
да помогнем
себи и другима!

Гост сам у сопственом животу
И тачка кључања у безобразлуку
И путујућа катастрофа у разговору
И намештаљка која ће се пробудити

Гост сам у сопственом животу
И хоћу да га уозбиљим у жељи
И полетим ко птица и све видим
И кажем у лице све што мислим

Гост сам у сопственом животу
И циркус у коме живе кловнови
И мисле да су у свему најбољи
И неће да кажу извини и опрости

Гост сам у сопственом животу
И нећу да га пустим да ме лаже
И нећу да га грлим и милијем
И научим на комфор и уживање!?

Желим мисао да се
За њега само веже
И да га нико не може
Избацити из моје главе

Стално сам сама
Са мислима мојим
Хоћу да се твоје
И моје мисли грле

Зар може постојати
Нешто лепше
Кад су мисли исте
И кад нам се
Љубав иста
Верти у глави

Не треба ми ништа више
Од љубави наше
Умрећу срећна
Да си волео мене

Немој да заборавиш
Лаж је гора од мача
Другу да волиш
И да ме лажеш
Мисли ти нису
Искрене и чисте

Молим те реци ми
Да ме не волиш
И да ти је љубав
Моја тешка
Да заборавим
Реч љубав

Заспала би ноћ у теби
зора би цветала у души
камен би рушио преграде сна.

Ронила би по тамници зла
да те сакријем од смакнућа
мајчину душицу носила у руци.

Покупила би тугу и бол
и зашила на ревер капута
и пустила низ воду
да је прекрије муљ и блато.

ковитла се
душа и тело
ветар дува
време се мења
таласи пене
прозори пламте
сија ко гром
из ведра неба
страшило у теби
сакрило се
и зна да се
дешавају чуда
ти не знаш
шта човека тера
у заблуди да живи
живота да нема
ако није у центру
збивања.

ако је љубав
грцала у сенци
шта је душа
радила у трњу
да ли је можда
гребала очи
и писала по папиру
све оно што је
требала рећи
и сузама сањала
да киша пада
хоћеш рећи
да је љубав
покисла у срећи
и живот да је прича
у коме не треба бити
лик главни.