Аутор: Zdravka Pap

Недостајеш, причо,
у гранама ветра,
накапана сузом,
испричана жељом,
осушена сунцем,
награђена речју,
испевана стихом
и послата од Бога.
Жеље да се споје
и заплешу у души.

Саткана од боли,
у којој се патња
преврће у гробу
и не може више
да издржи сама.
У којој је тишина
потекла од лажи
и језика оштрог,
и све у мени
претвара у казну.

На врх смицалице
Све је како треба
И кајања нема

Грех на грех
И казна на казну
И ђаво у души

И сузе у оку
И чемер на лицу
И зло у човеку !?

Могла сам бити
све што нисам
и опет бити иста
никако другачија.

Могла сам волети
и преко мере
и љубити све на свету
и остати сама.

Могла сам лутати
и тражити љубав
и заспати на крилу
човеку без срца.

Могла сам сазнати
да је све варка
и бити глува
за тебе и мене !

Верујем у снове
И нећу се помирити
Да ме срећа не препозна
У твом срцу које ми припада

Заиграћу у истини и лажи
И скакати са ивице провалије
И чекати да поново никнем
И покажем да сам преживела

Бројаћу дане нежности
Изманипулисане добротом
И пресвучене у зло и несрећу
У којима нема ни трунке среће

Покајаћу се више пута
И нестати са лица земље
У разним непогодама
И вратити са сунцем

Нећу се бојати
И крити од истине
И бићу благословена
Што сам се родила.!!!

Руже кад би знале
у љубави да се деле,
никад не би заплакале.

Руже кад би знале
у љубави да цветају,
летеле би у наручје
заљубљеном срцу.

Руже кад би знале
у љубави да дишу,
мирисом би опијале
и срце и душу.

Руже кад би знале
у љубави да певају,
летеле би и сијале
и биле би рај у души.

О теби нећу
ником причати,
да си све моје и да си
мој гром и моја лила,
и да можеш у срцу
да ми гориш.

О теби нећу
ником причати,
ни птици на грани,
бојим се да ће одлетети
и однети наше жеље,
и донети тугу.

О теби нећу
ником причати
ни самој себи,
бојим се да не
проговори душа.

Ти си била
корак у будућност
и жито за душу
рузмарин за свадбу
и црна трака око врата.

Ти си била
суза у оку
и срећа у срцу,
радост у души,
благ поветарац
У речи и стиху.

Ти си била
смисао и заблуда,
бол, туга и патња
све оно што ме мучи
и не оставља на миру.

Ти си била
свемир у жељи
истина у срцу и души.
Ниси преварила човека
у раљама живота.

Боже мили,зар има смисла
сањати бриге и радости,
лечити ране и волети птице
које полете и никад се не врате
у своје гнездо и своју младост.
Зар могу живети подељена
у два тела , два ока и две руке,
бити успомена која понекад
залута у твој живот и твоје срце.

Зар могу живети без живота
и лечити ране горе од смрти,
кад си ти мој живот и срећа
која ме чува да не полудим?
Ти добро знаш
да не знам да ћутим
и да ћу причати свима
да те чекам и да се враћаш.

Уцветала радост душе,
ојађена,испоштена,
на терету проклијала,
и у срцу пропевала.

Уцветала радост душе,
ко лептири разних боја,
и ко цвеће по бедрима
што га садиш и милујеш.

Уцветала радост душе,
и није се променила
све до судњег дана
кад се разболела.

Уцветала радост душе,
и кити се опет жељом,
и спремна је да полети
у загрљај твоје душе.