Добродошли!
Учи се да ОПРАШТАШ
И кад није ни мало лако
И кад су све лађе потопљење
И нема ми једне лепе речи
Учи се да ОПРАШТАШ
И кад ти је најтеже
И кад те моле и куде
И не желе да те виде
Учи се да ОПРАШТАШ
И кад те кују у звезде
И кад те оговарају и лажу
И неће истину да кажу
Учи се да ОПРАШТАШ
И веруј Исусу на крсту
И веруј у срце без мржње
и љубав у којој нема греха
Када је неко
дно дна,
он неће
да зна.
Упорно тврди,
тако и мисли
да је.он ја,
па ја!
Грешке прави
и претвара се
у оно што јесте,
у пропаст своју.
На крају улице
каљугу своју носи
да је сакрије од свог
лажног,,ја па ја”.
Не може
да изађе на крај
са лица два,
понекад жели
да покаже
право лице.
Немој да се правиш
да си јак и имаш свој град,
ти си човек који нема душу
и који само себе воли.
Сакрила сам
дете у себи,
нисам знала
да је дар од Бога
у души да певам,
тугу ко срећу да носим
на рошулама живота
и део колача у миру
да грицкам,
и ако умрем,
крај доћи неће,
живот је играчка,
наћи је нећеш,
ако не знаш
да играш.
Родиће се дете
и све претворити
у игру без краја
и носиће око врата
нову играчку живота.
Две кочије,
једна бела,
једна црна…
Која ће прва
на циљ стићи,
све зависи
од жеље,
да ли желиш
да продужиш
или се спремаш
на пут без краја.
Извор је душа,
нек расту
добра дела,
венчај их
са вером
и заслужи
рај у души.
Време те
за рукав вуче,
да не журиш,
да имаш више,
појешће те вуци,
где год да кренеш
своју ћеш кожу вући.
Загрли и пољуби,
обрадуј и дај,
нек иде душа
где време не мери
откуцаје срца.
Крик самоће
срце понесе
баци га на стење
звук се створи
од камена јачи
из душе поче да вришти.
Срце туге
радост ми донесе
мир да нађем
рану да излечим.
Продужи ми живот
чежњом жељу
да ухватим
љубав да се роди
у чекањима нашим.
Разузданост жеља
у прохтевима казна
исписана ђавољом
игром и смехом.
Разузданост жеља
у мислима ропство
где ниси господар
свог ума и тела.
Разузданост жеља
мисаона пометња
где не видиш краја
својим прохтевима.
Разузданост жеља
у себи проклетство
и нема ти спаса
без молитве и вере.
У карактеру живи
истина и лаж
и царује лепота,
и киша пада,
стаза будућности
посута цвећем
плаче и пева,
кад се зора рађа
грмљавина збори,
туга таложи
прошло време.
Бог даде да језик,
не може да ћути,
карактер ти граде
време и чудни људи,
каменом ти гњече душу,
ђаволи коло воде
и терају да лажеш.
Причао си кад си
требао да ћутиш,
карактер изградио ниси,
по њему хода ко стигне,
ти ми причаш бајке,
да ти је карактер
јачи од стене.
Пресеци мук
и кажи наглас
шта мислиш о љубави,
у крилу несрећних и тужних.
Замириши срце
пољупцима врелим
и немој да бежиш
од онога што те чека.
У чекању
појави се суза
и тражи немогуће,
да процвета и постане
цвет љубави и среће.
Смеј се,
и кад би плакати хтела!
У срцу је радост и жеља,
пусти је да игра и пева.
Тишина успављује сан,
ципелом шкрипи по снегу,
заборав тражи у речима,
капут носи од кашмира,
песму пева у рукаву,
ћути и смеје се трагу,
птици кад хода по кругу.
Тишина тихује у страху,
док бубањ удара по такту,
спремаш се за излазак по беспућу,
са собом носиш кармин
да прецрташ усне кад кажу,
а треба да ћуте у надахнућу.
Тишину кријеш у јастуку
и чекаш да усни у мраку.
Нагни се да видиш
где су се сакриле птице
што лете по небу
и питају кад ће тишина
да нареди да ћуте,
они што немају
шта да кажу.