Аутор: Zdravka Pap

Крик самоће
срце понесе
баци га на стење
звук се створи
од камена јачи
из душе поче да вришти.

Срце туге
радост ми донесе
мир да нађем
рану да излечим.

Продужи ми живот
чежњом жељу
да ухватим
љубав да се роди
у чекањима нашим.

Разузданост жеља
у прохтевима казна
исписана ђавољом
игром и смехом.

Разузданост жеља
у мислима ропство
где ниси господар
свог ума и тела.

Разузданост жеља
мисаона пометња
где не видиш краја
својим прохтевима.

Разузданост жеља
у себи проклетство
и нема ти спаса
без молитве и вере.

У карактеру живи
истина и лаж
и царује лепота,
и киша пада,
стаза будућности
посута цвећем
плаче и пева,
кад се зора рађа
грмљавина збори,
туга таложи
прошло време.

Бог даде да језик,
не може да ћути,
карактер ти граде
време и чудни људи,
каменом ти гњече душу,
ђаволи коло воде
и терају да лажеш.
Причао си кад си
требао да ћутиш,
карактер изградио ниси,
по њему хода ко стигне,
ти ми причаш бајке,
да ти је карактер
јачи од стене.

Пресеци мук
и кажи наглас
шта мислиш о љубави,
у крилу несрећних и тужних.

Замириши срце
пољупцима врелим
и немој да бежиш
од онога што те чека.

У чекању
појави се суза
и тражи немогуће,
да процвета и постане
цвет љубави и среће.

Смеј се,
и кад би плакати хтела!
У срцу је радост и жеља,
пусти је да игра и пева.

Тишина успављује сан,
ципелом шкрипи по снегу,
заборав тражи у речима,
капут носи од кашмира,
песму пева у рукаву,
ћути и смеје се трагу,
птици кад хода по кругу.

Тишина тихује у страху,
док бубањ удара по такту,
спремаш се за излазак по беспућу,
са собом носиш кармин
да прецрташ усне кад кажу,
а треба да ћуте у надахнућу.

Тишину кријеш у јастуку
и чекаш да усни у мраку.
Нагни се да видиш
где су се сакриле птице
што лете по небу
и питају кад ће тишина
да нареди да ћуте,
они што немају
шта да кажу.

Нисам могла
пронаћи мир у тренутку
среће, туге и беса.
Бројим до десет
да се смирим,
лаж ме погоди
у сред срца,
мир желим
с обе руке.

Нисам могла
песму да запевам
кад душа плаче,
почнем да јецам
и успомене у сузама
по јастуку слажем.

Нисам могла
зло да пожелим,
душу да нахраним,
срећа ми крива није.
Од љубави извежена,
моја је умрла давно
у додиру лажном.

Нисам могла
истину да кријем
и претварам се лажно,
а знам да патиш и плачеш
више од мене
и да туга твоја
буде утеха моја,
нисам могла!

Уморна од свега,
од земље до неба,
туге, среће и љубави,
руку које мазе
и причају да те воле,
увојака што се мрсе
и усана које љубе,
па се после кају,
срца које лаже,
за љубав ће
и да умре.

Уморна
од песме
коју пишем
и не желим
да ме лажу.
Истина ће снагу
да ми врати!

Део одбегле ноћи
тумара по раскршћу
и завуче се под стреју
да зачикава ветар,
да га не може пронаћи
у ципели пуној воде,
како са аветима хода
по олуцима среће.

Не крвари,
истећи ће и последња
кап среће и нећеш моћи
да зачикаваш никог,
осим себе.

Ти ниси олук,
ни кућа,
ни срећа!

Како је лепо
Кад руке грле
И срећа пева
И суза стане

Како је лепо
Кад руке грле
И усне љубе
И радост игра

Како је лепо
Кад руке грле
И кад се разумеју
И кад су укрштене
И кад су око врата
И кад су око струка
И никад им није доста

Кад ми дођеш,
ти позлати срећу
светлошћу из душе
и радошћу из срца.

И прислони образ
уз то моје лице,
па ми реци лепо:
да сам твоја ружа.

Загреби по души
ко пупавац по трави
и пронађи радост
у срцу што плаче.

И немој ме никад
изгубити из вида
и увек се сети,
како моја душа
вене усамљена.