Добродошли!
Сваку сам
Твоју стопу знала
И увек је чувала
Сваку сам
Твоју стопу испратила
И пуно размишљала
Сваку сам
Твоју стопу
У љубави љуљала
Да се не изгуби
Сваку сам
Твоју стопу
У срцу чувала
Да је загрлим
Сваку сам
Твоју стопу
Са собом носила
Да јој неко не науди
Сваку сам
Твоју стопу
У себи бројала
Да не погрешиш
Сваку сам
Твоју стопу
У мојој пронашла
И нисам се покајала
Сакрила сам
дете у себи,
нисам знала
да је дар од Бога
у души да певам,
тугу ко срећу да носим
на рошулама живота
и део колача у миру
да грицкам,
и ако умрем
крај доћи неће;
живот је играчка,
наћи је нећеш,
ако не знаш
да играш.
Родиће се дете
и све претворити
у игру без краја
и носиће око врата
нову играчку живота.
Нема пролећа
у твојој коси,
негде у мени
зове ме туга
да ти плетем
венац среће.
Од овог
прелепог бехара
сузе ми очи,
стегнута песница
гњечи твоју тугу,
не дам јој да дише.
Пролеће ме зове,
да се кријем
у мирису љубичице,
да осетим дах пролећа
и да му се предам.
Потражи ме,
у лету птица
почињем да живим,
хоћу да окитим
твоју косу
и заденем
за моју душу.
Изненада сутра
доживиш у трену
и не знаш
шта те је снашло.
Изненада сутра
цео живот може
да исприча.
Изненада сутра
цео живот може
да ти упропасти.
Изненада сутра
цео живот може
да ти изненади.
У очима бљесак,
ватра у срцу
не прелази у срећу;
куцају на врата
да се вежу
у линију живота,
буктиња и сјај
показују пут.
У тами ја те чекам
и надам се
да ћеш доћи,
видим у очима патњу
у срцу милујем сузу,
дођи не питај
како сам жива,
чекање ме одведе у рај,
срце твоје на длану носим,
да му нико не каже:
-помери се мало.
Бог се јави
и испуни наду
и показа жељу
за добра дела.
Бог се јави
да не грешиш
и опростиш човеку
и никога не увредиш.
Бог се јави
грешнику и праведнику
и одмери у правди
и опрости у неправди.
Бог се јави
и прекрсти крстом
и замоли човека
у љубави да живи.
Бог се јави
и показа свима
да је живот кратак
и да пазиш шта радиш.
Камена душа
црну опну носи,
не зна да пева,
радости нема,
да се на судбину
каменом бациш.
Камена реч
нежности нема,
ваља се по трњу
и не осећа ништа,
боде срце и душу,
не могу више,
камен под главом
да носим и чувам.
Покрени тугу,
Да разори камен,
између камена и душе
цвет да процвета.
Угризла си јаук
и ранила рану,
немаш срца,
није ти жао,
злобу лечиш
чула са кад кажу:
,,ничија није горела до зоре.”
Још није касно,
да зрно доброте
посадиш крај срца.
Брезо моја
висока и витка,
јездиш под
облаке сама.
Носиш са собом
лепоту сунца,
развила си ресе,
ђердани висе,
лахор њише гране,
са птицама се дружиш
и разносиш музику сунца.
Играш и певаш,
кишне капи
су ти дирке,
музика се чује,
цвеће цвета
и опија душу
искрену и чисту.
Бежала сам
од тебе
и нисам знала
да бежим од себе.
Бежала сам
у пролеће и цвеће
да се напијем среће.
Бежала сам у таму
да дохватим звезде,
ходала сам над понором
по разапетој жици
и нисам знала
да ли ће пући
или ћу се сурвати
на стење,
или ћу неким чудом
одржати равнотежу.
Бежим и даље
од тебе и мене
између неба и земље.