Аутор: Zdravka Pap

Нисам могла
пронаћи мир у тренутку
среће, туге и беса.
Бројим до десет
да се смирим,
лаж ме погоди
у сред срца,
мир желим
с обе руке.

Нисам могла
песму да запевам
кад душа плаче,
почнем да јецам
и успомене у сузама
по јастуку слажем.

Нисам могла
зло да пожелим,
душу да нахраним,
срећа ми крива није.
Од љубави извежена,
моја је умрла давно
у додиру лажном.

Нисам могла
истину да кријем
и претварам се лажно,
а знам да патиш и плачеш
више од мене
и да туга твоја
буде утеха моја,
нисам могла!

Уморна од свега,
од земље до неба,
туге, среће и љубави,
руку које мазе
и причају да те воле,
увојака што се мрсе
и усана које љубе,
па се после кају,
срца које лаже,
за љубав ће
и да умре.

Уморна
од песме
коју пишем
и не желим
да ме лажу.
Истина ће снагу
да ми врати!

Део одбегле ноћи
тумара по раскршћу
и завуче се под стреју
да зачикава ветар,
да га не може пронаћи
у ципели пуној воде,
како са аветима хода
по олуцима среће.

Не крвари,
истећи ће и последња
кап среће и нећеш моћи
да зачикаваш никог,
осим себе.

Ти ниси олук,
ни кућа,
ни срећа!

Како је лепо
Кад руке грле
И срећа пева
И суза стане

Како је лепо
Кад руке грле
И усне љубе
И радост игра

Како је лепо
Кад руке грле
И кад се разумеју
И кад су укрштене
И кад су око врата
И кад су око струка
И никад им није доста

Кад ми дођеш,
ти позлати срећу
светлошћу из душе
и радошћу из срца.

И прислони образ
уз то моје лице,
па ми реци лепо:
да сам твоја ружа.

Загреби по души
ко пупавац по трави
и пронађи радост
у срцу што плаче.

И немој ме никад
изгубити из вида
и увек се сети,
како моја душа
вене усамљена.

Сваку сам
Твоју стопу знала
И увек је чувала

Сваку сам
Твоју стопу испратила
И пуно размишљала

Сваку сам
Твоју стопу
У љубави љуљала
Да се не изгуби

Сваку сам
Твоју стопу
У срцу чувала
Да је загрлим

Сваку сам
Твоју стопу
Са собом носила
Да јој неко не науди

Сваку сам
Твоју стопу
У себи бројала
Да не погрешиш

Сваку сам
Твоју стопу
У мојој пронашла
И нисам се покајала

Сакрила сам
дете у себи,
нисам знала
да је дар од Бога
у души да певам,
тугу ко срећу да носим
на рошулама живота
и део колача у миру
да грицкам,
и ако умрем
крај доћи неће;
живот је играчка,
наћи је нећеш,
ако не знаш
да играш.
Родиће се дете
и све претворити
у игру без краја
и носиће око врата
нову играчку живота.

Нема пролећа
у твојој коси,
негде у мени
зове ме туга
да ти плетем
венац среће.

Од овог
прелепог бехара
сузе ми очи,
стегнута песница
гњечи твоју тугу,
не дам јој да дише.

Пролеће ме зове,
да се кријем
у мирису љубичице,
да осетим дах пролећа
и да му се предам.

Потражи ме,
у лету птица
почињем да живим,
хоћу да окитим
твоју косу
и заденем
за моју душу.

Изненада сутра
доживиш у трену
и не знаш
шта те је снашло.

Изненада сутра
цео живот може
да исприча.

Изненада сутра
цео живот може
да ти упропасти.

Изненада сутра
цео живот може
да ти изненади.

У очима бљесак,
ватра у срцу
не прелази у срећу;
куцају на врата
да се вежу
у линију живота,
буктиња и сјај
показују пут.
У тами ја те чекам
и надам се
да ћеш доћи,
видим у очима патњу
у срцу милујем сузу,
дођи не питај
како сам жива,
чекање ме одведе у рај,
срце твоје на длану носим,
да му нико не каже:
-помери се мало.