Аутор: Zdravka Pap

Дрино водо
Жубориш и певаш
Тугујеш и плачеш
Кад те треба препливати

Дрино водо
Немој никад стати
И немој се уплашити
Туге која пара срце

Дрино водо
Носиш тела палих јунака
И певаш ми о јунаштву срба

Крв и сузе
Никад неће испливати
Са дна реке која крије кости
За слободу и спас отаџбине

Лети као светлост,
обасјава дан,
лепршањем крила
пробуди и зору.

Лети по пропланку
са очима
лепшим од сунца.

Уздахом је
милујеш по коси,
застаје ти дах,
звезда светлуца
по очима жмирка,
поново да полети.

Није јој равна
ни горска вила!

Бог је
у беасконачности
и души човека,
зна да прашта
љуби и воли.

Бог је
у недрима
и свакој жељи,
која сија и светли
и неће да пусти
да тугујеш.

Бог је
у доброти и срећи,
зна да обрадује
радошћу из душе
и песмом из срца.

Бог је
спас од греха,
и рај у срцу и души
грешника и праведника.

Неизмерна љубав
Сија и светли
И пије радост
Из срца и душе

Неизмерна љубав
Удара у звона
Да је важнија
Од воде и хлеба

Неизмерна љубав
Крије се од лажи
И спава у загрљају
Истине и правде

Неизмерна љубав
Предрасуда нема
Хоће све да пружи
И све да ти узме.!

Хвала им за лаж,
и нека се покрију по глави
и нека се сакрију у мишију рупу.

Хвала им за истину,
која и данас плаче и ћути,
и за науку која се сакрила од људи!

Хвала им за глуве речи
и рану, која крвари у сну и на јави,
и срећу која не уме да се брани!

Хвала им на безобразлуку,
у ком чекају у реду за похвалу
и хвала им за очајање у срцу и души.

Хвала им за све што су направили,
и хвала им за непристојно оговарање
и хвала им за доброту које нема.

Хвала им
на искрености која лаже
и разуму који је залутао,
и животу који се каје!

Изгубљена надо,
сјају наших жеља,
кад ћеш у висине,
да ми обрадујеш срце,
да издржим твоје лажи
покривене бригом?

За све моје патње
више нема наде,
сад су друге жеље
важније од мене.

Бели цвете,
изгубљена срећо,
немој више да ме гледаш!
Нема сунца, нема сјаја,
у погледу тужном,
сад је вера моја нада
и она се са мном
на пут спрема.

Уплови у твоју и моју душу
и молитвом замоли жеље,
да сијају ноћу и дању
и никад не напусте срећу.

И немој ме лагати
да си се родио због мене,
ако ме не погледаш, ко мајка дете,
и заљуљаш у крилу, запеваш успаванку.

Помери границе сна,
пробуди се на мом рамену,
запиши све жеље на мојим уснама
и отерај све мисли које се мрште и ћуте.

И немој заборавити да ме тешиш,
да ћемо једног дана, загрљени,
напустити овај живот на земљи
и отићи у рај,у једној души.

Ружо, ружице,
лепото, дивото,
семе красно
и прекрасна бојо,
замириши ми срце
лепотом твојом.

О, како ћу, ружо,
ја без тебе!
Кад моја душа
крене далеко,
да ми је семе
из душе да никне
и мирисом замирише,
да душа почне да дише.

Најлепше је осмех
завити у цвеће
и просути по планети.

Осмех и цвет
нек иду из руке у руку,
да завлада радост на планети.

Баш је лепо
кад те осмех
пробуди са цвећем
и обасја срећом срце.