Аутор: Zdravka Pap

Изгубљена надо,
сјају наших жеља,
кад ћеш у висине,
да ми обрадујеш срце,
да издржим твоје лажи
покривене бригом?

За све моје патње
више нема наде,
сад су друге жеље
важније од мене.

Бели цвете,
изгубљена срећо,
немој више да ме гледаш!
Нема сунца, нема сјаја,
у погледу тужном,
сад је вера моја нада
и она се са мном
на пут спрема.

Уплови у твоју и моју душу
и молитвом замоли жеље,
да сијају ноћу и дању
и никад не напусте срећу.

И немој ме лагати
да си се родио због мене,
ако ме не погледаш, ко мајка дете,
и заљуљаш у крилу, запеваш успаванку.

Помери границе сна,
пробуди се на мом рамену,
запиши све жеље на мојим уснама
и отерај све мисли које се мрште и ћуте.

И немој заборавити да ме тешиш,
да ћемо једног дана, загрљени,
напустити овај живот на земљи
и отићи у рај,у једној души.

Ружо, ружице,
лепото, дивото,
семе красно
и прекрасна бојо,
замириши ми срце
лепотом твојом.

О, како ћу, ружо,
ја без тебе!
Кад моја душа
крене далеко,
да ми је семе
из душе да никне
и мирисом замирише,
да душа почне да дише.

Најлепше је осмех
завити у цвеће
и просути по планети.

Осмех и цвет
нек иду из руке у руку,
да завлада радост на планети.

Баш је лепо
кад те осмех
пробуди са цвећем
и обасја срећом срце.

Успаваћу жеље обојене кишом
Потопити бриге да ми мирно спаваш
И бићу ти нада кад те мучи туга
И бројаћу искре у твојим очима

Обрисаћу сузе сјајем ока
И постаћу мета злобних људи
Да ми нећеш никад оздравити
И да ћу те излечити заборавом

Затроваћу речи и нећу те оставити
И донети радост на крилима ветра
И исплести жеље од јесењег цвећа
Да ти ране пропевају и замладе!!!

Све се свело на:
ко шта има
толико и вреди.
Нигде душе,
Нигде вере.

Сам се смејеш,
плачеш и певаш,
и ни са ким не желиш
да се дружиш.

Изградио себи
олтар среће,
па се бојиш
да га делиш.

Помоли се
и спаси се
од самоће,
која не зна
и не уме
да прича.

Молила сам сунце
да прескочи зору
и да постанем лила,
да горим за љубав,
и сијам у жељи,
и живим за срећу.

Још ти се чудим
и стално се питам,
како твоје срце
без мог куца,
кад је љубав
умрла у теби.

И сад ћутиш
и сам себе тешиш:
да си погрешио
кад си пожелео
више од сунца.

Недостајеш, причо,
у гранама ветра,
накапана сузом,
испричана жељом,
осушена сунцем,
награђена речју,
испевана стихом
и послата од Бога.
Жеље да се споје
и заплешу у души.

Саткана од боли,
у којој се патња
преврће у гробу
и не може више
да издржи сама.
У којој је тишина
потекла од лажи
и језика оштрог,
и све у мени
претвара у казну.

Ја ходам
по сенци твојој
и сваку стопу
твоју пратим.

Ја се у сенци
твојој кријем,
бојим се да те
не уплашим.

Ти си сенка
и злато моје,
по сунцу
те ваљам.

Сенке наше
скривене иза облака
почињу да светле.