Добродошли!
Ти си моја
суза и лек,
и тајна и грех,
и ружа у срцу,
и радост у оку.
Ти си моја
бајка у пољупцу
и страст на уснама,
и рука око врата.
По
Ти си моја
мелодија у стиху
и пречица до сна,
љубав која игра.
Ти си моја
љубичица у трави,
лептир шарених крила
и загрљај који се са
сунцем рађа.
У срећи која жури
никад не дочекаш крај
и сазнаш истину и лаж.
Трепериш у души
и срце хоће да искочи,
кад ти кажу да ти мало фали.
И никад не научиш
да чекаш и ћутиш,
а увек негде журиш.
У сузи пронађеш
све што ти треба,
и радост и срећу.
И никад ти није доста,
и никад ти не падне на памет
да је искреност опасна и ретка.
Просветли
онај део мене
који не зна
где припада.
Отерај
ђаволе мисли
и закопчај срце,
нек остане мало
радости и среће.
Не зови ме
да те лечим,
морам излечити себе
од бола, туге и патње,
што си донео у моје срце.
Не питај ме
да ли те волим,
кад видиш да сваку твоју
црту лица упијам у себе и
твојим осмехом будим сунце.
Неко те разуме,
иако ти не зна име,
иако за тебе никад
није чуо и не зна за
твоју животну причу.
Неко те не разуме,
иако су му дао срце,
иако за њега живиш,
иако си му пријатељ,
иако знаш како дише.
Неко те разуме
и неко те не разуме,
идеш својим путем
и сањаш своје снове
и није те брига
шта други мисли
о томе коме се твоја
душа свиђа.
Кад ми дођеш,
ти позлати срећу
светлошћу из душе
и радошћу из срца.
И прислони образ
уз то моје лице,
па ми реци лепо:
да сам твоја ружа.
Загреби по души
ко пуповац по трави
и пронађи радост
у срцу што плаче.
И немој ме никад
изгубити из вида
и увек се сети,
како моја душа
вене усамљена.
Уклета птицо,
црних крила,
зашто усмрти
анђеле на земљи?!
У ком си сродству
са црним ђаволом,
што ти узе душу
и нареди да шириш
мржњу и злобу?!
И данас ми није јасно,
Милосрдни Анђеле без душе,
зашто уништи радост и срећу
и посади крв међу цвеће?!
Безбожници у срцу и души
гађаше децу у стомаку,
да се не роде и врате
им мило за драго.
И сад се праве
да су за наше добро
бацали отров на људе
и сејали смрт по земљи.
Песмо моја
изуј се пред душом
и направи осмех сличан сунцу
и прескочи оно што те чини тужном.
Песмо моја
у недрима ти ми дишеш
и у души поскакујеш стихом
и у жељи играш све до јутра.
Песмо моја
ти си олтар у којем се молим
и зора си у којој се љубав рађа
и сенка си по беспућу што лута.
Песмо моја
у теби је боравити лепо
кад се усне грле и пољупци броје
и кад твоја душа запева са мојом.
Међу длановима
грејем самоћу,
покривам очи
и играм се жмурке.
Стежем тугу,
очи да јој поплаве
берем љубичице
и стављам их у недра.
Летим по небу
и скупљам жеље,
цртам дугу
и рукама играм.
Међу длановима
чувам звечку
и правим се
да сам дете.
Има ли посела
у твојој души,
осим цинизма у речи
и задатка да поквариш
све што је срцу драго?
Има ли
жеље и страха
и посмртног марша,
истине која лаже,
не сме да проговори?
Има ли нечег
што је у теби
криво порасло
и сад би хтело
да се усправи?
Србија је љубав
И радост у срцу
Уме да се хвали
Уме да прашта
Србија је срећа
Која рађа људе
И њихова дела
Сијају и светле
Србија је песма
У љубави она зове
Да прихвати старо и младо
И заигра и запева душом
Србија је понос
И дечија рука мека
И глас птице са обронка
И лепота која тебе чека..!