Аутор: Zdravka Pap

Чудни су људи ови,
хоће да узму
мене од саме себе,
горе на небу
летим високо
са птицама разним.

Желе да отргну срце,
не знају да моју душу
звончићи краду,
ни једном мишљу
неће успети
да ме скину!

Ја желим сузама
љубав да делим.

Јесени жута
пођи са мном
и сакриј твоју
и моју тугу
у гроб предака
покривен златним
словима и лишћем.

Јесени жута
буди мој покров
и моја тишина
и моја ћутња
са собом понеси
моје срце тужно.

Јесени лију кише
прозори ћуте и крију
сенке, авети и болест
не зборе само дишу
отимају од тишине
мало мира и снаге.

Јесени што се кријеш
покажи своје злато
у срцу што сија и краде
последње сунчеве зраке
да ти исплете џемпер
од маховине и лишћа.

Ти ниси у себи
Кад те мучи туга
И не умеш да је зауставиш

Ти ниси у себи
Кад си закључао срце
И не желиш да те искористе

Ти ниси у себи
И нећеш да трпиш
Празне главе без имало душе

Ти ниси у себи
Кад је твоја душа
Напустила тело које не слуша

Сунце је напустило око
сакрило наду и жеље
мисли утихнуше у тами
душа спава у тишини.

Јесен се увлачи под кости
тела ћуте и не зборе више
и поново чекају да сване
оно среће што оста у срцу.

Јесен тужну пева песму
што направи самоћа и туга
остало је само да се сећаш
кад се срце вртело ко чигра

Кад те киша сакрије у кућу
и замота све наде и жеље
и помислиш да то лију сузе
и певају о љубави и срећи
то обуци хаљину од цвећа.

Колико пута
себи кажем:
Ћути и не причај!
Не могу да ћутим
кад ме неправда
за језик вуче
и увек кажем
оно што мислим.

Докле ће истина
да ме мучи
и дира ране,
и да верујем у то,
да има још људи
којима је лаж донела
пуно туге у животу.

Умири своје срце
и нацртај осмех,
да помисли да ти је
свеједно што шире
лажи о теби.

Све је споро
кад истина треба
на престолу да седи,
време ће показати
коме је лаж била
покриће за своја дела.

Моја си суза и осмех
И највећа жеља у срцу и души
И кораци који одјекују у тишини
И неизвесност која ме мучи

Моја си срећа и туга
И колач пун успомена
И црвена јабука у врту
И љубав до краја живота

Моја си птица радионица
И детелина са четири листа
И најлепша ружа у рају
И све што ми треба

Моја си једна, једина,
И знаш да не могу без тебе
И да нас раздваја бол и патња
И да се не можемо разумети

Можда су се
Састала надахнућа
И изгребала очи незнању

Можда су себе
Прехладиле емоције
И постале камен у срцу

Можда су се
Забрадиле жеље и
Нису смеле да проговоре

Можда су се
Причале приче да су ти
Сестру и брата донеле роде

Можда су се
Састали исти и различити
И нашли заједничко решење

Просветли
онај део мене
који не зна
где припада.

Отерај
ђаволе мисли
и закопчај срце,
нек остане мало
радости и среће.

Не зови ме
да те лечим,
морам излечити себе
од бола, туге и патње,
што си донео у моје срце.

Не питај ме
да ли те волим,
кад видиш да сваку твоју
црту лица упијам у себе и
твојим осмехом будим сунце.

Откуд моја слутња
у твом капуту да плаче
И да се игра жмурке

Откуд моја слутња
Поганим језиком да се руга
И све претвори у бол и тугу

Откуд моја слутња
Под твојим срцем да дише
И сазна да се претвараш

Откуд моја слутња
Да се толико уобрази
И почне да те проверава

Откуд моја слутња
По твом убеђењу да шета
И схвати да је погрешила!