Добродошли!
На великој муци
кад треба признати:
зашто баш тако и
никако другачије.
Увек у праву,
и никад извини,
и никад опрости.
Смишљаш и лажеш,
и стојиш на једној нози,
и пазиш да се не оклизнеш.
И увек нађеш оправдање
за изречене речи и увреде,
и свима враћаш мило за драго.
У глави све лажи
користиш за оправдање
и скупљаш ситнице у причи,
и кријеш истину иза леђа.
Да си рођен из навике
И недостатака у љубави
И жељи да личиш на родитеље
Никад те не бих погледала
Да си рођен из срца и душе
И судбини мојих очекивања
Сачекала бих срећу у очима
Да си рођен из жеље детета,
Смејали би смо се и плакали
И били заувек заједно
И никад не би зажалили
Да си рођен из неверице
Стајали би на ивици провалије
И схватили да је живот утакмица
У којој нема победника!!
Откад те не волим,
птице певају ,,последње збогом”
а душа умире у исповести.
Откад те не волим,
живот није исти
и туга је дочекала
да ми се свети.
Откад те не волим,
нисам за све крива
и немам коме
да се правдам.
Откад те не волим,
немам чега да се бојим,
кад су се обистиниле
све моје слутње.
Магија је
бити сам,
немој плакати
кад крене суза
ти је прогутај,
вриском зачепи уста
људима злим,
који се смеју
твојој самоћи.
Бити сам и имати
у срцу неког,
није тешко.
Моје туге
у црној ноћи
болују и плачу.
Моје туге
у срцу тишине
чекају да ме
обликују по себи.
Моје туге
у крилу анђела
сијају и светле
и траже срећу.
Моје туге
боје се себе
у не желе у
себи да ћуте.
Чудни су људи ови,
хоће да узму
мене од саме себе,
горе на небу
летим високо
са птицама разним.
Желе да отргну срце,
не знају да моју душу
звончићи краду,
ни једном мишљу
неће успети
да ме скину!
Ја желим сузама
љубав да делим.
Јесени жута
пођи са мном
и сакриј твоју
и моју тугу
у гроб предака
покривен златним
словима и лишћем.
Јесени жута
буди мој покров
и моја тишина
и моја ћутња
са собом понеси
моје срце тужно.
Јесени лију кише
прозори ћуте и крију
сенке, авети и болест
не зборе само дишу
отимају од тишине
мало мира и снаге.
Јесени што се кријеш
покажи своје злато
у срцу што сија и краде
последње сунчеве зраке
да ти исплете џемпер
од маховине и лишћа.
Ти ниси у себи
Кад те мучи туга
И не умеш да је зауставиш
Ти ниси у себи
Кад си закључао срце
И не желиш да те искористе
Ти ниси у себи
И нећеш да трпиш
Празне главе без имало душе
Ти ниси у себи
Кад је твоја душа
Напустила тело које не слуша
Сунце је напустило око
сакрило наду и жеље
мисли утихнуше у тами
душа спава у тишини.
Јесен се увлачи под кости
тела ћуте и не зборе више
и поново чекају да сване
оно среће што оста у срцу.
Јесен тужну пева песму
што направи самоћа и туга
остало је само да се сећаш
кад се срце вртело ко чигра
Кад те киша сакрије у кућу
и замота све наде и жеље
и помислиш да то лију сузе
и певају о љубави и срећи
то обуци хаљину од цвећа.
Колико пута
себи кажем:
Ћути и не причај!
Не могу да ћутим
кад ме неправда
за језик вуче
и увек кажем
оно што мислим.
Докле ће истина
да ме мучи
и дира ране,
и да верујем у то,
да има још људи
којима је лаж донела
пуно туге у животу.
Умири своје срце
и нацртај осмех,
да помисли да ти је
свеједно што шире
лажи о теби.
Све је споро
кад истина треба
на престолу да седи,
време ће показати
коме је лаж била
покриће за своја дела.