АМАНЕТ

АМАНЕТ Дошло време да се у бој спремам, Сабљу немам ал` ништа не мења. Књигу ову к`о споменик дижем, За далека нека поколења. Свако слово целивам и слажем, На олтару нека се посвети. Деци својој хтео бих да кажем, Оно што ми стоји на памети. Ове речи својим жаром пламте, Којено сам у заносу сково, … Настави са читањем “АМАНЕТ”

MILOMIR OBRADOVICАМАНЕТ

Дошло време да се у бој спремам,
Сабљу немам ал` ништа не мења.
Књигу ову к`о споменик дижем,
За далека нека поколења.

Свако слово целивам и слажем,
На олтару нека се посвети.
Деци својој хтео бих да кажем,
Оно што ми стоји на памети.

Ове речи својим жаром пламте,
Којено сам у заносу сково,
Деци својој нека их упамте,
За будуће неко време ново.

Од оца је остануло сину!
Вазда било у српскоме роду:
Да сачува своју дедовину
Понос, образ, име и слободу!

Аутор: Миломир Обрадовић
Деч, Палих бораца 74

ДОБРОДОШЛИЦА ЛАНИ

ДОБРОДОШЛИЦА ЛАНИ Кад се Сунце на истоку јави И по нама проспе дивне боје, Чекајући да зора заплави, Да те видим мило чедо моје. Све у мени трепти од милине, Срце ми је обузела снага, Ја те зовем и кћери и сине, Ти си моја девојчица драга. Добро дошла радости у зору, Да озариш родитељско … Настави са читањем “ДОБРОДОШЛИЦА ЛАНИ”

ДОБРОДОШЛИЦА ЛАНИ

Кад се Сунце на истоку јави
И по нама проспе дивне боје,
Чекајући да зора заплави,
Да те видим мило чедо моје.

Све у мени трепти од милине,
Срце ми је обузела снага,
Ја те зовем и кћери и сине,
Ти си моја девојчица драга.

Добро дошла радости у зору,
Да озариш родитељско лице,
Да огранеш на моме прозору,
Као Сунце драга девојчице.

Добро дошла песмо у весељу,
Да те певам целога живота,
Добро дошла у свету недељу,
Као празник, младост и лепота.

Добро дошла ластавице плава,
Да украсиш моје топло гнездо,
Твоје срце у мом срцу спава,
Добро дошла моја сјајна звездо.

Добро дошла лептирице бела,
Да освежиш моје росно цвеће,
Весеља ми пуна кућа цела,
Сваки кутак – радости и среће.

Добром си ми испунила снове,
Твоје име моје име краси,
Моја песма по теби се зове,
Жива, здрава и весела, да си!!!

Лепо те је дочекала мајка,
А ни отац ништа мање није,
На руке те прихватила бака,
И деди си чедо најмилије.

Сви се скупа радују и хвале,
Љубави је пуна твоја соба,
У нашим су нежне руке мале,
Блистају ти родитеља оба,
Али нико радости не крије,
Волимо те наше најмилије!!!
Љубав; радост; младост с пуно цвећа,
У животу да те прати срећа.

Аутор: Миломир Обрадовић
Деч, Палих бораца 74

ГОРО, МАЈКО

ГОРО, МАЈКО Горо, мајко, родна једина, Загорска је твоја родбина, Загорка по теби ходила, Загорске ми сестре родила. Горо, сестро, горо плаветна, Жива си ми, здрава и цветна, Живаном те зовем од миља, Миришеш ми миром босиља. Горо сестро, горо рођена, Мила си ми родна суђена, Миленом те зовем од миља, Миришеш ми миром ковиља. … Настави са читањем “ГОРО, МАЈКО”

ГОРО, МАЈКО

Горо, мајко, родна једина,
Загорска је твоја родбина,
Загорка по теби ходила,
Загорске ми сестре родила.

Горо, сестро, горо плаветна,
Жива си ми, здрава и цветна,
Живаном те зовем од миља,
Миришеш ми миром босиља.

Горо сестро, горо рођена,
Мила си ми родна суђена,
Миленом те зовем од миља,
Миришеш ми миром ковиља.

Горо, сестро, горо зелена,
Горда ли је твоја висина,
Горданом те зовем од миља,
Миришеш ми миром од смиља.

Горо, сестро, снежна, студена,
Снежна ли је твоја белина,
Снежаном те зовем од миља,
Миришеш ми миром од биља.

Аутор: Миломир Обрадовић
Деч, Палих бораца 74

СИН

СИН Кроз прозоре са висине Сину сунце попут жара Небеска се светлост просу К`о драгуљи сред олтара. С` обе своје руке беле Да ухватим зрачка део У заносу молитвеном То сам тада пожелео. Ја у томе снопу светла Видео сам како сина Са поносом и с љубављу Држи рука материна. Хвала Богу! Сунцу хвала Што … Настави са читањем “СИН”

СИН

Кроз прозоре са висине
Сину сунце попут жара
Небеска се светлост просу
К`о драгуљи сред олтара.

С` обе своје руке беле
Да ухватим зрачка део
У заносу молитвеном
То сам тада пожелео.

Ја у томе снопу светла
Видео сам како сина
Са поносом и с љубављу
Држи рука материна.

Хвала Богу! Сунцу хвала
Што заблиста таквим сјајем
Хвала мајци што загрли
Сина топлим загрљајем.

Аутор: Миломир Обрадовић
Деч, Палих бораца 74

ПТИЦА ЗЛОСЛУТНИЦА – Миломир Обрадовић

ПТИЦА ЗЛОСЛУТНИЦА Не слећи јутрос птицо злослутницо Пред наша врата, Да не види мајка која прати сина, Да не види сестра која прати брата. Знаш ли гавране да нас боле ране Од прошлога рата. Видиш ли невесту што на груди стиска Свога војника, супруга и оца. Чујеш ли одјек пригушеног вриска, Нејачи које прате стараоца. … Настави са читањем “ПТИЦА ЗЛОСЛУТНИЦА – Миломир Обрадовић”

ПТИЦА ЗЛОСЛУТНИЦА

Не слећи јутрос птицо злослутницо
Пред наша врата,
Да не види мајка која прати сина,
Да не види сестра која прати брата.
Знаш ли гавране да нас боле ране
Од прошлога рата.

Видиш ли невесту што на груди стиска
Свога војника, супруга и оца.
Чујеш ли одјек пригушеног вриска,
Нејачи које прате стараоца.

Не слећи птицо црна над село наше!
Зар не знаш како се наши
Несреће плаше.
Иди на неке друге незнане стазе
Где нема мајке, невесте и сестре,
Тамо где људи у рат не одлазе.
Тамо и где ти место јесте.

Аутор: Миломир Обрадовић
Деч, Палих бораца 74

Загорка Обрадовић – жетелачка песма Манда – Мандолина

МАНДА – МАНДОЛИНА Везак везла Манда – Мандолина, У недељу на Малу Марију. Нешто је се Манди придремало, Па погледа Небу под облаке. Проговара Манда – Мандолина: „Што се ведри, што ли се облачи, Да л` је здраво и отац и мајка И два брата Марко и Маринко И Јелица једина сестрица?“ Обазре се Манда … Настави са читањем “Загорка Обрадовић – жетелачка песма Манда – Мандолина”

MAJKA ZAGORKAМАНДА – МАНДОЛИНА

Везак везла Манда – Мандолина,
У недељу на Малу Марију.
Нешто је се Манди придремало,
Па погледа Небу под облаке.
Проговара Манда – Мандолина:
„Што се ведри, што ли се облачи,
Да л` је здраво и отац и мајка
И два брата Марко и Маринко
И Јелица једина сестрица?“
Обазре се Манда преко поља
Па угледа слугу Милутина.
Проговара Манда – Мандолина:
„Ој Бога ти слуго Милутине,
Јесил` откуд од мојега дома,
Је л` ми здраво и отац и мајка
И два брата Марко и Маринко
И Јелица једина сестрица?“
Проговара слуга Милутине:
„Јесте здраво и о отац и мајка
И два брата Марко и Маринко
И Јелица једина сестрица.
Јуче мајка оженила Марка,
А Маринку ишла по девојку
И Јелица једина сестрица,
И она ти под прстеном спава.
Овако те мајка поздравила
Да ти идеш браћи на весеље.
Да поспремаш у платну дарове
И поспремаш у брашну колаче“,
Оде Манда у своје вајате
Па облачи свилу и кадифу
Па долази слуги Милутину,
„Ој Бога ти слуго Милутине
Можемо ли сада путовати?“
Њој говори слуга Милутине:
„Не можемо Мандо путовати“.
Оде Манда опет у вајате
Па облачи све црно одело
И долази слуги Милутину:
„Ој Бога ти слуго Милутине
Можемо ли сада путовати?“
Проговара слуга Милутине:
„Сад можемо Мандо путовати“.
Кад су били кроз гору зелену
Танко пева голубица бела:
„Нуто, нуто, Манде – Мандолине,
Како је се Манда поспремала,
К`о да иде браћи на весеље.
Јуче мајка сахранила Марка
А Маринку на гроб излазила
И Јелица једина сестрица
И она јој под покровом спава“.
Проговара Манда – Мандолина:
„Стан – причекај слуго Милутине,
Да ја чујем шта но тица каже“.
„Ајд` не лудуј Мандо – Мандолина,
Свака тица својим гласом пева“.
Кад су били преко поља равна
Запиштала једна љута гуја:
„Нуто, нуто, Манде – Мандолине,
Како је се Манда поспремала,
К`о да иде браћи на весеље.
Јуче мајка сахранила Марка
А Маринку на гроб излазила
И Јелица једина сестрица
И она јој под покровом спава“.
Проговара Манда – Мандолина:
„Стан – причекај слуго Милутине,
Да ја чујем шта но гуја каже“.
„Ајд` не лудуј Мандо – Мандолина,
Оно гуја дозива гујиће“.
Кад су дошли близу белог двора
Проговара Манда – Мандолина:
„Ој Бога ти слуго Милутине,
Кад је мајка оженила Марка
И Маринку ишла по девојку
И Јелица једина сестрица
Кад и она под прстеном спава,
Што не игра коло пред капијом?“
Проговара слуга Милутине:
„Уморни су кићени сватови,
Пак су легли санак боравити“.
Кад су дошли испред бела двора,
Далеко их мајка угледала,
Још је даље пред њих ишетала,
Руке шире у лице се љубе,
Где су стале обе мртве пале.

Жетелачке и песме са прела и посела, записане по сећању Загорке Обрадовић; певане су на жетвама и вечерњим прелима у
Азбуковачко – Подгорском крају

ЗАГОРКА ОБРАДОВИЋ

 

Рођена Николић 1928. године у Грачаници код Љубовије, у Азбуковачком крају.

Народне, жетелачке и песме са прела и посела, записане су по њеном усменом предању и сећању, да би се бар донекле сачувале од заборава.

ТУГА

ТУГА Виолини да не дирам жице, Кад бих мог`о, што срце не жели, Пошао бих с тугом у свет бели, Да не гледам њено мило лице. Узми, узми судбо што је твоје, Ја изгубих што ми живот значи, А ти срце не јецај, већ плачи, Док не скинем крваве завоје. Моја туга, дуга је к`о … Настави са читањем “ТУГА”

ТУГА

Виолини да не дирам жице,
Кад бих мог`о, што срце не жели,
Пошао бих с тугом у свет бели,
Да не гледам њено мило лице.

Узми, узми судбо што је твоје,
Ја изгубих што ми живот значи,
А ти срце не јецај, већ плачи,
Док не скинем крваве завоје.

Моја туга, дуга је к`о море!
Моја рана зацелити неће,
Само хумка и шарено цвеће
После мене нека о њој зборе.

Аутор: Миломир Обрадовић
Деч, Палих бораца 74

БЕРЕМ РЕЧИ

БЕРЕМ РЕЧИ Берем речи врелије од жара. Рушим своје сопствено чезнуће. Ако мора, нека и изгара, Није срце од топлине вруће. Круни ми се бехар и мирише, Али нешто у мирису слутим. И слутње се ко стакло разбише, Сам сам! Хладан као стена, ћутим. И, елем сам скренуо с памети, Елем ме је притиснула тама, … Настави са читањем “БЕРЕМ РЕЧИ”

БЕРЕМ РЕЧИ

Берем речи врелије од жара.
Рушим своје сопствено чезнуће.
Ако мора, нека и изгара,
Није срце од топлине вруће.

Круни ми се бехар и мирише,
Али нешто у мирису слутим.
И слутње се ко стакло разбише,
Сам сам! Хладан као стена, ћутим.

И, елем сам скренуо с памети,
Елем ме је притиснула тама,
Волим кад ми мисао полети,

Сваки осмех на њеним уснама,
Као шетњу по росноме цвећу,
Ако морам… нећу, хоћу ли… волећу!

Аутор: Миломир Обрадовић
Деч, Палих бораца 74

ТУЖНА ПЕСМА О ШАРОВУ

ТУЖНА ПЕСМА О ШАРОВУ Синоћ кад сам именом га звао, Док је болан лежао на трави, Задњи пут је главу подигао, Да ме види и да ми се јави. Ноћ се црна просула над нама, Па ни звезда ни месеца нема, У душу ми завукла се тама, Док га дижем рукама обема. Мој се Шаров … Настави са читањем “ТУЖНА ПЕСМА О ШАРОВУ”

MILOMIR OBRADOVICТУЖНА ПЕСМА О ШАРОВУ

Синоћ кад сам именом га звао,
Док је болан лежао на трави,
Задњи пут је главу подигао,
Да ме види и да ми се јави.

Ноћ се црна просула над нама,
Па ни звезда ни месеца нема,
У душу ми завукла се тама,
Док га дижем рукама обема.

Мој се Шаров разболео тешко,
Па не може лавеж да изусти,
Видим да ће још у току ноћи,
Своју псећу душу да испусти.

Јутрос рано у свитање прво,
Тек што зора почела да плави,
Мој се Шаров пружио под дрво,
Ја га зовем, он ни да се јави.

Не знам шта се с њиме тако деси,
Све се збило к`о у некој причи.
Добро куче, то је био Леси,
Нико други на њега не личи.

Сада тамо у искрају баште,
Где се њише наша трешња стара,
Свежа хумка подсећа на место,
Где се Леси заувек одмара.

Аутор: Миломир Обрадовић
Деч, Палих бораца 74

СРЕТЕЊЕ

СРЕТЕЊЕ Сретење Господње – господњега лета Деведесет осме. Сретосмо се опет с новим летом, Сретосмо се опет с подлим светом, Голоруки на врхове исуканих бајонета. На стотину један. Срби дижите се! Лазар није пао! Гле, он стоји с ореолом око свете главе. Са усана крвава му цури пена, Српска крвца из јуначких тече вена. И … Настави са читањем “СРЕТЕЊЕ”

СРЕТЕЊЕ

Сретење Господње – господњега лета
Деведесет осме.
Сретосмо се опет с новим летом,
Сретосмо се опет с подлим светом,
Голоруки на врхове исуканих бајонета.

На стотину један. Срби дижите се!
Лазар није пао!
Гле, он стоји с ореолом око свете главе.
Са усана крвава му цури пена,
Српска крвца из јуначких тече вена.

И ова је снага нама Богом дана.
Господ види, Господ чује!
Ми стојимо постојано сред Балкана,
Као стене пред налетом зле олује,
У светлости изнад тмине што царује.

Бранковића име ни помена вредно није,
Он долази, али стићи неће!
Иза њега силне јашу харачлије,
Да погазе по пољима нашим цвеће,
Да погасе по црквама нашим свеће.

То оружје на западу што је сков`о,
Што се њиме кити,
Нек не носи на поље Косово,
Јер ми ћемо тамо голоруки бити.
Земљу свету с поганима зло је скрнавити!

Аутор: Миломир Обрадовић
Деч, Палих бораца 74