Аутор: poetessa

(poema loquens pictura, pictura tacitum poema esse debet)

mislio je da čuju

kako mu tuga

navlači omču nesanice

i osećao

kako se lagano

kreću

kao kazaljke sata

vezanog

za mesto dogadjaja

tešio ga je taj

odani pristup

tudjem bolu

vrata su tiho

podrhtavala

“hvala što

nisam sam”

u ogledalu suze

video je njihove oči

senke su dotakle

oznojeno uzglavlje

otvorio je vrata

naslućenoj rečenici

ogledalo je

najednom puklo

to je proleće

lelujavo poslalo

vetar u usahlu sobu

osim promrzlog marta

niko nije mario za očaj

prigrljen

dlanovima noći

mirišem Sunce, suncokret ne vidim

plovim kroz oblak, a reku ne čujem

gledam u Mesec , ni  Zemlju ne pamtim

dok tupa praznina pameti sve guši

pružam ruke repu najbliže  komete

ona se smeši, rasplamsava boje

potresa tišinu tih sumornih glava

i odjeke čujem prosanjanih zora

uvertira plava grca mi u duši

o, daleki,  bezbojni,  suvoparni svete

o,pohotni, jadni,  izvitopereni

zvezde su mi  toplo ushodno stanište

mirišem Sunce, suncokret ne vidim

plovim kroz oblak, a reku ne čujem

gledam u Mesec, joj,  Zemlju ne pamtim

nemaš dovoljno veliku torbu

da u nju smestim svoje

stoznačnim kapcima ukoričene

putopise o iščekivanju i nadanju

daleko  je od tebe nebo kada gostiš

utvare prognane iz podzemlja

ti mislš “plavo je, visoko,mirno i široko”

ne, obmanitelja obmanjuju zastupnici uma

na tamnom je horizontu

jasno urezano upozorenje sa zenita

“na korak do ambisa u zaborav”

ja idem dalje i Sunčeva jedra širim

neću ostati i koprcati se u

ispitivanju obrvama i borama

ma kakav me plač  bude pratio,

ovog toplog zimskog jutra-

iznedriću osmeh da ga smeni i

postane kapetan novog broda za Seću

(ludošću protiv suicida)

DA, DA, MISLIM,

zato – NE POSTOJIM!

Kad bih i sad uz vas postojala,

paklu bi mi razum odjezdio…

Stvarnost bi mi zarila u srce

otrovnicu – strelu za bespuće,

dvoglavom me orlu podarila

i poslalla tami pod oblake.

Zadnji pozdrav sa mog rajskog gnezda!

ODE DUŠA DALJE OD OKOVA!

Nikad mrski, nikad neću doći!

CARICA SAM MURALIMA SNOVA!

“Kad bih imala malo više vremena

…puno toga biste čuli…

otkad znam za sebe,

oni su moja opsesija…

nisam pratila njihovr reči,

pratila sam njihove misli…

i sada ih pratim-

ne trebam im više…

najzad sam tu gde sam…

ali, ne znam ko sam…

u stvari, shvatam!

niko sam bez kraja…

tako nešto majka samo jednom radja.

uh…da sam imala malo više vremena…“

(izdaleka je dolazio nemi zvuk)

“samo da je bilo malo više

vremena;

čovek je lep dok je

živ,

nisam znala koliko sam

lepa…”

(nemi zvuk je zavlado prostorom…)

“ooo, znači, to je!!!”

…da, to je bio kraj…

…tupi udar voza…

…rasuo je njene misli do horzonta u sivom…

NEOVDAŠNJI TREN JE KAD VIDIM DA SVIĆE:

SREBRNASTA MAGLA, ZVEZDE POPUT ISKRI…

SRCEM SAM NA NEBU, ČUJEM TEK TIŠINU

KOJA BUČNO ODAJE USRED GRUDI “JA”.

OPIJENA DAROM GENIJALNOG UMA,

NE ZATVARAM OČI PRED NJEGOVIM BLJESKOM!

O, ZNATE LI ŠTA JE TEK BLISKO ŽIVOTU?

SAMO SNOVIĐENJE JOŠ SKRIVENIH TAJNI-

DOTAĆI SE NE MOGU POD NEBESKIM PESKOM…

More je bilo nedužno tiho,

i nebo nad njim,

o, da…

taj nemi dodir tame i mira,

taj prvi suton i blaga slutnja,

kô vrata širom otvorena

za moju dušu, za stalni nemir,

za ovu suzu, uzdah i bol;

Šapnu mi: “Hajde, zar te još ima?

nikome više ne pripadaš…

Sada si moja-

bez olujnog straha,

bez kišnih misli ispaštanja…“

Ja sklopih kapke,

i vlažno lice oseti

dražesni

drhtaj

NESTANKA…

Ko to dahće?

Ja? Ja? Ne…

Mozda zlotvor moga srca…

Ko to plače?

Ja? Ja? Ne…

Možda glčer moga oka…

Ko to vrišti, ruši, trese?

Ja? Ja? Ohh…

Mučni oklop moje duše…

Samo ti se čini da prolazi vreme…

Na slikama svojim u duši sam ista.

Ogladalo vara…obmana je stara;

Odlazim, pa dođem

Nikad ne nestanem…

A kada me vetrom Venera privuče

Odahnuću mirno,

Smejati se ljupko;

Van života-život

Ponovno rođenje.

Sapnuću ti tiho-

„opet sam u sebi!“

Zvezda pored zvezde

Kô moj dah u tebi.