Аутор: poetessa

Kao deca,

crtali smo zanosne ptice

raširenih krila;

Sada kiša otapa boje, a

vetar nosi naše detinjstvo

do nebeskih krošnji…

Dva su proleća

Jedno – s kojim se ja smejem

Drugo – s kojim ti ne mariš za smeh

Ništa više nije isto

A unapred znam-

Stižu i dva leta

Jedno, za slani suživot tebi

Drugo, za večni zaborav meni

Izuzetak potvrdjuje pravilo

^{ČITAJ PUNO I NE ZASTAJ;}

^{SVAKOM LIKU BUDI ONO-}

^{OPIPLJIVO DRUGO JA;}

^{TADA STANI…}

^ZABORAVI….

^{OSTVARIĆEŠ, NAJZAD, SVOJ}

^{SVAKOG DANA DUBLJI}

^STVARAN,

^{PA ĆEŠ ZNATI  KO U TEBI}

^{TO, ZAISTA, PRAVI ŽIVI;}

^{OPIŠI GA I DOČARAJ,}

^{LJUDIMA ĆE JASNO BITI-}

^{DA ISTINA JESTE ONA}

^{KOJU ĆE O SEBI SNITI….}

Marina

NAJBOLJE JE  ŠTO ME VIŠE NEMA,

SVE SAM DALA I TRAŽILA PUNO..

NEMAM REČI ZA BESKRAJNU TUGU-

PREVARIH SE, VIDELI STE DRUGU

I… kao na smrt osuđena,

Čekam na osmeh svoj.

Nema spasenja toga,

Nema…………

A starom Grčkom hodala sam;

Setih se Partenona…

U moju čast sagradiše ga,

Boginji mudrosti-bez ljubavi,

(jer takva ljubav satire moć)

Neću da pratim velikane-

(samo da razumom svojom vladam)

Ona će vratiti usnuli smeh!

Danas je nekada davno bilo,

A sutra iz hrama novo će doći…

Dobro mi došla iz onog veka,

Spasi me titrava reči noći…

Marina Adamović

Sve što nekad beše,

Prošlošću ne zovi,

A to što će biti –

Već u tebi živi

Pa, ovaj tren je

Život naš baš celi!

I duša u njemu-

NA DVE JE NE DELI!!!

Marina Adamović

—————————————————–

Postigla sam puno u životu:

ne znam ko sam, nigde ne pripadam.

To je uspeh – a možda se varam?

Znam o svetu od svih ljidi više,

o sistemu po kom’ mozak radi;

gledam ćutke kako mudrac strada,

a gluperda svojim egom vlada.

Po očima osetim prirodu

teških, dobrih ili čudnih ljudi,

al’ pre zore, prepunu pameti,

ne znam zašto- mene nemoć budi….

—————————————————–

Marina Adamović

Živim tako umorno i sneno,

Iako znam da mogu sve.

Oči tudje dotiču me nemo

Kô kišne kapi kroz oblake.

Još besciljno  hodam putevima

Koji nikuda više ne vode…

Ni onim dragim umovima-

I to me znanje u srce bode.

Progovorim nekad “pametna sam!

Dopustite da vam objasnim sve!”

Al’ tiho klonem, kô Mesec u dan,

Kad vidim odbojne poglede te.

Tada zaćutim i pognem glavu,

Zamolim vodu: “O, spasi me!”

U duši osetim pogubnu stravu

Koja pred sobom preplavi sve…

Pogled u nebo -“Da, ti si deo

Nečujne sile i sudbine,

I prekriva nas čudesni veo

Pod kojim se živi i umire”.

“Nasmej se blago, pa sve jače,

Nek’ ljudi misle – ma, luda je!

Srce nek samo u sebi plače,

ali ti živi radosnije!”

Marina Adamović

Vidiš li ove svetle oči?

To je samo nema varka.

Osećaš li toplu ruku?

Od ljubavi više nije.

Jednog dana shvatićeš-

Da, možda ….

Kako tutnji i tišina

Kad se mraz na zrake slije.

Čudnog li sveta kojim želim ići,

Oblaka pun

…I suzama zasut.

…..Korak po korak

…….Kroz utihle staze,

………Taj prostor meni otvoren:

Bez ijedne reči

…Bez pogleda znanih,

…..O, ne pitaj kuda

…….I ne pitaj zašto,

………I nikada više ti mi nemoj prići.