ЖИВОТ
Кад и одмор, умор постане,
жеље истање да не постоје,
ноћи без краја муке пригрле,
очи од боје тугом напоје.
Схватиш да је живот филм,
у ком си улогу, крају сводио,
одиграо најбоље, што си умео,
да би оскара слабији добио.
© Андреја Ђ. Врањеш
БОСНА
Одувијек је Босна живјела јединим животом за којег је знала у крви замућених нарави, времена и судбина, ријетким и кратким периодима мира, гажена туђом чизмом,унижавана и понижавана, досљедна у болу своме, непрекидно започињана никада завршена стара мука. Настала и опстала на једном од најнеуралгичнијих мjеста земаљске кугле у додиру свих могућих и немогућих разлика, изводљива као примјер једино овдије на овоме скученом мјесту, гдје је још само БУДИЗАМ недостајао па да се све нађе,стекне ту као какво чудо, несхваћена као паметан човијек, она је трајала и гледала. Нигдје као у овој преболној земљи људски створ није толико крупан и видљив гдје штрчи истином својом, гдје се све мјери па и мисао, траве ослушкују, птице гледају, пчеле и мрави разглашавају, све је у кривом дослуху. Страх је у њој покретач живота. Видљиви свеприсутни страх, онај који се НАСЛИЈЕЂУЈЕ, СА КОЈИМ СЕ РАЂА, ЖИВИ И УМИРЕ. И нигдје човијек није другоме проблем као у овој земљи толико необичној од туге дубоке као најдубљи сњегови.
Ово је земља у којој се људи мало разумију а истим језиком говоре, у њој је рутина исукати зло са свих страна и од сваког, овдје се гине из навике најочитије, мржњу први примјете туђи, ту постојећу рогобатну нетрпељивост, али само као своју прилику да више закувају, запрже, да буде горе, мучније, који осим вјечитог уплитања немају заједничког са овом земљом ама баш ништа, рушеном и упорније изнова зиданом творевином. Пиромани зла, зајахивачи њезине несреће и зулумћари увијек су исти, историјски препознатљиви и са њима узроци, само су поводи другачији такође смишљани код опет ових туробних наваљивача и пустахија. Зато ако се историја негдја понављала грубо, понављала се овдије на овоме мјесту. Али је земља ова лијепа, на себе лијепа, нигдје сличне нема са толико раскоши и љепоте, она је због себе таква нападана, никада остављена, несрећна а вољена, апсурдна, као жена фаталне радости. БОСНА а бијесна, на себе бијесна, можда се таква требала и звати? БИЈЕСНА.
© Андреја Ђ. Врањеш.
