Деспоту

Чујте,
љубазни оци,
повест о стубу побожности
и венцу царства.

Земља ова изнедри достојан плод.
Засија Деспот у наше дане.
Изузетан још као млад,
у свему савршен
и по лепоти тела и снаге.

Посред звезда,
био је као сунце.
Деспот Стефан,
беше над свима најсветлији.

Нико није могао сагледати
тихост и светлост
његових загонетних очију
сличних сунчаној светлости,
од кога примамо светле зраке.

Он, велики у премудрости и сили,
сав беше чистота и врлина.

Стефан – чувар побожности,
благодарећи Бога за све што учини
у дане свога живота,
би, свагда смерни,
тумач јеванђелске речи.

Божанска милост,
просвети му очи срца,
да љубављу гледа.

О, благородне душе!
Наоружан штитом вере,
милостив према страдалницима,
савест омиваше сузама у ноћи
и молитвама.

У свакој заповести
сијаху речи царске.

Благочастиви цар Јован
даде му венац деспотског достојанства,
а беше га себи исплео
храбрим делима
и добрострадалним подвизима.

Сазда Бели град,
на рајској реци
што ка истоку тече.
Сазида и странопријемницу
за болне и цркву у њој.
Овај град просвећиваше се
и узрасташе у слави.

Обилажаше горе и поља
и пустиње тражећи место
часно и достохвално
за подизање манастира.

Помоливши се приступи делу
лета господњег 6915
и положи основ у име Свете Тројице,
сведржавнога божанства.

Сврши и украси храм благодати
за молитвено сабрање у Ресави.
Подиже град утврђен многим кулама,
ћелије са иноцима,
као птичја гнезда,
и скрипторијум.
Напаја га бистра река,
а затварају горе.

Сабра од свуда веома умне,
изванредне иноке и настани ту.
Дозва настојатеља равна анђелима
овом братству,
а светлост благодати
сијаше на лицу мужа.
Даде и приложи села и винограде
и начини ту себи гробницу.

Посвећење храма учини се
у дан свете Педесетнице,
када Дух свети огњеним језицима
сиђе на свете апостоле.

У све дане живота
не престаде да приутврђује
најбољим даровима и надгледањем
свештени збор инока.
Дела му достојна вере
као плодови богољубазне душе.

Стални владарски труд
се улаже у наша писања.
Удостоји милости убога раба,
пуног страха
од његовог господства
недостојног и сиротог слугу
Константина Филозофа.

Страхом Божјим и његовом правдом
владаше народом,
који га је сретао
и венчавао победним песмама.
Опеван и узношен
онај који добија битке
чврстом мишицом
и који нас води
кроз огањ и воду
у мир.

Као дивно дело руку Божјих,
одликован душом,
вођа народа као цвет процвета
и увену.

Оплака, Бели град,
своју потамнелост!

Беху запаљене свеће и кађење.
На рукама га ношаху ка Ресави.

Благодарим и славим твоје човекољубље.
Молитве, као тихе усклике, приносим,
славни деспоте теби, који си
изванредно на земљи владао.

Ја, туђинац и слуга,
раб Константин,
миропомазаника Свевишњега
благодарим и славим.