Посвећено мојој пријатељици Шени
Свако вече се понавља као мирис тулипана,
све љепше и љепше шармира нашу младост,
ми увијек исте с пјесмом на уснама,
Бикавац нам се смијеши као мјесечев срп.
Љетних ноћи ми журимо да дотакнемо звијезде,
кад сунце изађе и почне пећи образе
ето нас на Хладњаку. Гледамо Вишеград сјаји
као дукати у низу. Ех, колико љубави крије,
тајних загрљаја, радости, заблуда и сјете,
Вољели смо их, а они нас? Ко зна…
па не бисмо узалуд исплакале потоке суза.
Али, ипак нећемо никада цвјетати као сад,
нити будне сањарити, ни лудо маштати,
никада се нећемо поновити исте.
Вреба нас и тихо се прикрада безброј изазова,
да нам украду игру душе, полетну младост,
превариће нас вријеме без милости
остаће незаборав на свако наше вече.
Живот жубори и неумитно тече…
Мира Којић Ђорђевић
20. јуни 1983. године