Драгутин А. Ђукић, Чачак
Светога Трифуна трон
Земља Србија –
свето пространство…
Између постова, слава
и пијанстава,
разбашкарила се
као уснуло царство.
Цијело си љето
ваздух удисала
Крушевца, Александровца, Тополе…,
Шумадију у себе примала
и више се пута заљубљивала…
Не жале се пића Рубина,
посебно не вина
укусна, која слави и Овидије.
Са скела скачу жестоки момци, чека их дубина
и спасиоци – амфибије.
Прича си да си, о моје несреће,
лако прихватала цвијеће,
вином наливала
и припита ме дозивала.
О животу, а уз вино,
срицали смо вјешто, фино
и одлазили у кино.
Дуго љето опјевавали римом,
да неби смо били
затечени зимом.
Наши дани удвоје,
којим нас подари Бог,
били су лијепи и моћни.
Сјећам се тренутка сваког,
до најдрагоцјенијег – ноћи.
Моју драгу заведе Плиније,
за навијек. Не, нема шале!
Сад рубиново вино пије
‘сред пјесничке Багдале…
© Драгутин А. Ђукић, Чачак, Србија
Hvala na ovako divnoj poeziji!
U peru profesora Đukića riječi prosto plešu, onako
skladno u paru sa emocijama!
Srdačne pohvale 👏👏👏
Песма пуна вина,љубави ,носталгије и Србије усељава се у душу сваког читаоца.Драги пријатељу,пусти речи нека као птице небом лете.Наћи ће оне своје топло гнездо.
Пусти речи нека небу лете
Пронаћи ће оне своје топло гнездо.
Najlepse je vino sa trona Svetog Trifuna.