Zoran Prvanović, Ancaster (Hamilton) Ont. Canada
Beše rani ponedeljak
utorak il sreda
ja taman za kvaku
al’ žena mi ne da.
Reče – Već odavno rodbini
mi pisali nismo
poći ćeš na poštu
i predati pismo.
I usput od tebe
da je fajda neka
svrati u mlekaru
i kupi nam mleka.
Pošto nisam bio vičan
kretanju po danu
greškom u koracima
umesto u mlekaru
skretoh u kafanu.
A tamo za utehu
što ne nađoh mleka
za šankom uz čašicu
društvance me čeka.
Posle šeste litrice
odlučismo čvrsto
(a bolje da nismo)
poći ćemo skupa
da predamo pismo.
Baš smo malerozni!
Priseti se Kosta
odavde do pošte
kafanica dosta.
Al’ šta se tu može
mora da se brodi
iako naš put do tamo
kroz kafane vodi.
Da smo neke kukavice
hrabri ne bi bili
odlučismo ići napred
makar se napili.
Nećete mi verovati
šta je dalje bilo
mezili se ćevapčići
a vino crveno iz bačve se pilo.
Kad bi došlo vreme
da se dalje kreće
znalo se da posle nas
tu vinca dugo biti neće.
Mi smo bili žedni
vina behu prava
umalo nas od tog pića
ne zabole glava.
Kad zaredom kafanama
svo vino popismo
u sumrak u pošti
predadosmo pismo.
I kad tako uspešno
rešismo zadatak
kod ‘’TOŠE NA ĆOŠE”
uzesmo jedan odmor kratak.
Posle neke litrice
odahnusmo glasno
vraćamo se ženama
ni rano ni kasno.
E baš smo mi malerozni!
Opet reče Kosta
od pošte do kuće
kafanica dosta.
Sprečiti nas neće!
Kliknusmo u horu
stići ćemo kućama
makar i u zoru.
Zarekli se čvrsto
u oči se stali kleti
gde god da nam vino nude
nećemo ga hteti.
Al u prvu kad svratismo
“O nesreće naše!”
Konobari nekom greškom
natočili čaše.
Šta smo drugo mogli
moliću vas fino?
Seli smo za astal (hik)
i ponovo počeli da pijemo vino.
