За ову људску делатност везане су приче, сазнања па и жеље. Велики Пољак Парандовски каже да је поезија ,,пролеће душе“ и још каже: „ Постоје песници који су се одазвали одређеној идеји у неком историјском тренутку, неки су чак прелазили у друге књижевне родове и они јединствени Богом дани песници који су имали, или морали имати тај велики инстинкт“.
Њихово врхунско стварање у песништву, се веже за крај живота када им поезија добија идејност својственог препознатљивог, такозвана поетика луксуза и сјаја. Завршетком животног века са поетске и животне сцене они одлазе, тако престаје конкрето њихова не и да нестаје поезија која стално васкрсава. Млад песник се веже за град, препун згода, постаје везан за буку мотора, али град је за нервно осетљиве поете увек загушљива средина препуна заразе , ускости, малодушности. Још је Епикур на периферији атинској пронашао у врту стваралачку замисао која се таква једино могла родити само у природи, неки су покрај библиотека живели, избегавали су додуше градско језгро где нису могли пронаћи уточиште и ослонац.
Поезијом песник уједно доказује духовно здравље зато што је у стању одности се према другима, сентиментално, или шаљиво. МОЖДА ЈЕ ПОЕЗИЈА НАЈНЕЈАСНИЈЕ ЗНАЊЕ?
© Андреја Ђ. Врањеш
