Срешћу те једног дана,
можда баш, кад душа буде стала,
од надања пустог одустала,
можда баш тада,
у мирису ружиног хлада.
У вртлогу жеља и сећања,
да ли ћу трезвен бити ја,
да раздвојим машту и збиљу,
док љуљам их као мајка,
уснуло дете у крилу.
Нада, што силно ме држи сада,
скупља жеље к’о бела стада,
не да том флуиду да страда,
нада, све је што имам сада,
нада јача, док све друго пропада.
(Прочитано: 44 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.292.956 пута)