Бићу спремна за грубост буђења у рачвању ноћи и првог свитања.
Уснућу у оку светлосне моћи,
упамћене слике часа виђеног,
у далеком сну јутарњем.
Разазнат’ ћу једно време,
новог дана у буђењу зоре
јавом ношена,
и пажљиво ћу сликати трајање…
Разгртаћу мрачне облаке
у порочном времену,
да бих се у светлости умивала…
Не, нисам сањар,
нити калемар воћа у рукама песника што туле ову вечност…
Води ме мала искра
светлости на крају тунела,
што је преплавила бескрај у виду жеља,
и ову затровану тмину,
која просипа људску горчину,
на поља где је требало мирисати цвеће…
Данка Мијатовић рођена 12. јануара 1981. године, живи под крилима Авале у предграђу главног града Србије. Ова Београђанка стваран свет живи у Врчину остварена као мајка и супруга. Поезијом лута кроз време и сећања својих снова, а светлост неба угледала је прва збирка љубавне поезије "Луталица". Позитивне резултате остварила је на манифестацијама такмичарског духа, где је награђивана првом наградом и похвалом од стране песника Драгана Лукићa. Члан је Међународног књижевног удружења “Неказано”. Почасни члан планинарског друштва "Радан" Бојник-Лесковац.
Поред поезије коју неизмерно воли, бави се и хуманитарним радом и редовни је активиста Савеза Слепих Београда.
Види све чланке од Danka Avramović Mijatović
