
МЕРА
Треба говорити скоро нечујно,
ако је могуће и заћутати,
не бити као почетак ветра,
целом јачином одфијукати.
Не возити слаломе брзе,
по стрмим оним странама,
не бити сигуран у познанства,
такви се испрате с ранама.
Ако волети знамо,
ни тада не додавати гас,
ко не спозна меру,
живи на сав глас.
САЗНАЊА
Кад је проходао,
тих година научио је смук,
волео читати бајке браће Грим,
био некако из куће фин.
Ко од шале запливао,
мање хтео, више знао,
бицикл је безбели,
ко Дората узјахао.
Волео је:
,,,Рауб, преферанс, реми“,
свирао монд хармонику,
мање причао о себи.
Од баке научио време да гледа,
давала му часове,
како да се неда.
Мајкин такт наследио тихо,
понекад би у прошлост да сврати,
све је знао, само не имати.
Да је имати знао,
за богатство постао би јачи,
не би живот жуто проживео,
што год прође њега да закачи.
НОВИ ПОЧЕТАК
Пролеће је и ове 2022. године,
указало младости на места вечитих сусретања,
где љубав у радост упире срцем.
Неко ће овог зеленог тромесечја написати прве стихове,
доживети радост једног тренутка,
а неко запловити у надањима.
Док по аулама туђих одрастања обесни воде ратове,
кројећи дешавања супротна смислу,
љубав ће да корача усправна на другом крају планете,
тамо где је свако бар помало део нечије среће.
Ратови ће увек славити понижења,
а пролећа радовати љубав,
да би наједном све стало због новог почетка.
– ИСКРА
У ОНОМЕ ШТО СЕ ТЕК НАЗИРАЛО ПРЕПОЗНАО ЈЕ СВЕ.
© Андреја Ђ. Врањеш
Једно мишљење на МЕРА – Андреја Ђ. Врањеш