У ЗОРИЛУ ПРИМИЦАЈИ
Не размишљај о сусретима покадкад долуталим,
што бејаху као макови црвени,
у зорама одгонетања најлепше суштине,
када смо живели дидирима ,
кад су ветрови разносили звукове наших примицаја,
руке грлиле тишином,
а ми веровали да се све наслеђује,
па и гладна вољења.
Нећеш никада написати песме толико великих стихова,
које си изговарала телом у част љубави.
Све што си помислила видело се у младовању,
чинила си све да нам буде широко лепо,
нудили смо се поезијом голом,
кад свака твоја реч беше откривена тајна, изговорена тихо,
као буђење светла,као пад зрелог снопља
па и тај шумор непоновљивих жеља.
Све било је велико
и око и поглед,
светлили смо једним пламеном,
исте мисли памтили,
ти си била море дубоко лепотом,
ја маестрал,
на телу валова,
расуте радости,
у горилу страсти.
Пловили смо љубопловом меким,
једином, таквом,
на коти младости.
ТРАГ
Носити радост у оку,
до времена краја,
оставити траг,
да нас памте по осмеху душе.
© Андреја Ђ. Врањеш
