УСПУТНА СТАНИЦА
Испијам чаше горког пића,
док за столом седим сама!
Мушкарци ме пожудно гледају,
мислећи сигурно да нисам дама!
У својим пијаним главама,
ко зна шта сад мисле о мени!?
На тупим лицима, осмех им зрачи!
Зар је лепо смејати се остављеној жени!?
Ја сам до сада вољена била,
и ако знадох да му нисам све!
Знала сам да има жену и децу,
да мени побегне понекад од ње!
Ал’ моја љубав беше јака,
заборављах да се од мене враћа њој!
Да му ништа пуно не значим,
да већ има неки живот свој!
На крају се вратио кући, деци
и жени коју не воли, знам!
Победише они, били су јачи!
Немадох толико пуно да му дам!
Пољубио ме само одсутно на крају,
не скидајући ведри осмех с лица!
Срећан што се сада враћа њима,
ја му бејах само, успутна станица!
Устајем несигурно, напуштам кафану,
и даље се сви смеју моме болу!
Несрећна и пијана одлазим кући,
осташе само испијенечаше на столу!
© Јасмина Димитријевић
