НОСТАЛГИЈА ЗА ЧОВЕКОМ
Кад то човек бејах ја,
Дал у млађим годинама,
Кад сам себе давао свима,
Заточеник емоција.
Да ли човек бејах ја,
Кад ми самар ставише на леђа,
И не гледах где је чија међа,
Кад наивно веровах људима.
Сад кад леђа не могу да носе,
Свако тражи ушур и откосе,
Гледам жуте из младости слике,
Ех, да ми је још једне прилике.
Али живот репризу не даје,
Ко луд беше може да се каје,
Да у себи стално кривњу тражи,
Што прогута све те силне лажи.
Није време убило ми душу,
Нит су ноћи попиле ми сан,
Опет сунце са поносом гледам,
Животарим, чекам судњи дан.
Жалим само што несташе људи,
И остаде само трулеж, шљам,
Ако никне човек старог кова,
Изгуби се у шибљу корова.
А ја зборим о човеку,
Са путањом од поштења,
Да од Бога живот дат му,
Живи с вером са крштења.
И кад душа смртног бића,
У небеса к Богу крене,
Нек прозбори макар неко,
Мир костима за човека,
Што с поштењем крај дочека.
© Драгојло Јовић
22.06.2018.
