Padao sam bezbroj puta
ustajao odmah lako
borio se s nedaćama
divio se borcu svako.
Nevolja je mnogo bilo
al’ pobednik ja sam bio
nikad nisam poklekao
uz njih sam se čeličio.
Dizao se iz prašine
otresao znoj sa čela
nastavljao svoj put dalje
kao Feniks iz pepela.
Nadao se boljem jutru
verov’o u bolje dane
grabio sam samo napred
i čekao da mi svane.
Svanulo je… možda kasno
već se veče spušta name
zašto Bože tako brzo?
tek izađoh ja iz tame.
Zašto sad kad sve je prošlo?!
kad padanja više nema
zašto posle svega teškog,
crna noć se uvek sprema.
Milovan Petrović
–
(Прочитано: 37 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.278.878 пута)