MEDALJON
Jednom posle mnogo, o baš mnogo leta,
na lancu medaljon setiće me zlatni,
kako brzo prodje, prolete ko vihor,
tvoje ruke, oči – kad smo bili mladi!
Ako budeš bio kraj mene ko senka,
onog što si nekada kad te sretoh bio,
ja pustiću suzu od sreće potajno,
da te ne bi jecaj možda probudio!
Kad prozor otvorim u svitanje rano,
ko da isti slavuj sleteće na njega,
jedan bora nova, ali iskra sećanja,
a, ja biću vise no srećna zbog svega!
A, srebrne vlasi pod mesecom blude,
ti se sećas možda i tudjeg dodira,
a, staricu jednu sto joj kosti bride,
posle svih godina grišće ljubomora!
Setićeš se tada, zašto pogled skrivam,
u želji da nestanem kao senka tiha,
šeretski ce momče što se tobom šeta,
opet lice sumnje ubiti bez hica!
Ali…!?
Ako ipak sama ostanem do kraja,
bez stida od pogleda suzu ću pustiti,
kad prozor otvorim ja ću uzdahnuti,
tvoj iskreni dodir u duši ću kriti!
Medaljon što sija, to ćes mi ti biti!
© Miladinović Sandra