Дан: 21. новембар 2018.

Stara kuća na kraju sela
Zidovi trošni, a i krov joj pada
Mladost je moja ostala u njoj
Niko tamo ne živi sada.

Stara kuća istala je sama
A u njoj smo odrasli moja sestra i ja
Bila je puna veselja i smeha
A sada je napuštena i usamljena.

Nju su gradili moj otac i majka
I u njoj svili svoj dom
Živeli su srećno sa svojom decom
I uživali u miru svom.

Al sudbina je svoje umešala prste
I zatvorila malu kuću na kraju sela
Ostala je sama u tuzi da vene
I nas na razne strane odvela.

SAD živim daleko od nje
Al uvek će ostati u srcu mom
Kuću gde živim kućom zovem
Al nikad neće biti moj dom.

Sad imam ženu i decu
U životu sve što mi treba
Sestra udata, majka sa mnom,
A otac nas gleda sa neba
Samo sudbina je drugačije htela
Da sama i napuštena ostane
Jedna mala kuća na kraju sela.

(povodom međunarodnog Dana deteta 21.novembra)

mame i tate od zaborava pate
nijedno se ne seća detinjstva i proleća
ni kako se gazi po sunčanoj stazi
nogom od pedalj korak od milju
po prašini mlakoj kao po smilju
il pod kišom majskom od koje se raste
i leti do neba pod krilom laste

mame i tate više ne pate
što su im otpala šarena krila
niti se sećaju da su im bila
za let sa svicima u mlako veče
kad svetlost zvezda ko reka teče
od velikog neba do malog deteta
ništa ne pamte mame i tate
pa da bar nekad u glavu svrate
mališi svome u svetu snova
gde bi im izrasla krila nova

te ozbiljne mame i stroge tate
što od zaborava ozbiljno pate
da mi je znati da l se bar kaju
što jezik detinjstva više ne znaju
pa da oslušnu nagovor trava
da im ko suncokret bude glava
ptice da slete i nađu dete
što je u njima nekad bilo
a sad se od svoje dece skrilo

podsetimo ih stihom
da se detetu u sebi vrate
da manje pate
i maleni i oni