ОДАВНО ЈЕ ПРОШЛО ПОДНЕ
Животу је подне прошло,
Младости се старост руга,
Латице са цвећа лете,
Однеше их шесдесете.
Место цвећа и мириса,
У кости се јесен гнезди,
Ту ће ваљда остарити,
Најбоље је ту се скрити.
Наше цвеће увело је,
Остала је само трулеж,
Лептири нас обилазе,
Окрену се и одлазе,
Траже цвеће са пупољком.
У трулежи срце младо,
Жели песму и лепоту,
Има жељу за животом,
Ал и памет за срамоту.
Дошла јесен – много брзо,
Сад ће зима, покриће нас,
Пролеће нам неће доћи,
Осим у сну и самоћи.
А сат куца брзо брже,
Жури неком нашем циљу,
На небу ће бити боље,
Ако небо још постоји.
Ако и тамо правде нема,
Жалићемо час рођења,
Што живот нас све превари,
А ми наша поколења.