СУНЦУ У КОЛЕВЦИ
Негде у Равници Севера Ја сам посустао и – стао
и као човек сам пао,
сиво обзорје, тада, страхом душу ми је оковало
и време је за мене, тада – нестало.
Мој живот се претворио у страх, постао је пакао:
пао сам, дно његово сам дотакао…
по њему пузим, мој је живот, можда смисао ?
тражим га…али, од тела се не одваја бледа мисао:
од сивог мрака у души спасу и уточишту се нада
а мрак је и плашим се – неће га наћи никада,
и не у мени. На Исток, зарад њега, морам стићи,
морам Сунцу у колевци близу, близу прићи,
пред Њим клекнути и усне на Њега прислонити:
из Његовог осмеха Нађеног времена се напити.
Дуле Р. Пауновић