Одлазак у нигдину или привид сновиђења – Славица Зељковић

Песма Рајице Драгићевића, „Оде отац“ подељена је на четири песничке целине које се нижу у сликама.
Преплићу се сан и збиља, преображавају се времена у свршене и несвршене видове, смрт односи један живот, али остаје нешто „да трепери и зелени у ваздуху изнад грања, изнад лишћа, изнад трава.“
Песник страхује од „нигдине“ у коју отац одлази, тражи утеху у вери да смрт није крај.
Из привида у привид, премеривши погледом пределе из којих је очева сенка ишчезнула, мири се са „оним који све види, чује и зна.“
Па ипак, болан и неспреман се суочава са неминовношћу пролазности свега овоземаљског. „Скрушен“ и „камен“ теши се песничком визијом реинкарнације очеве душе која и даље живи, успиње се и кружи тражећи „дом свој нови што ће мир, топлину и радост небеску да пружи.“
Песма је надахнута, стихови саздани од префињених емоција које су исказане језиком песника, верујућег човека и мудраца.