.

KONTRO-VERZIJA I PER-VERZIJA

O Dečaku iz Žute kuće

Kontroverzni mladi pisac Saša Milivojev, prokaženi kolumnista i čovek u akribičkom usponu, bez obzira na ispovedne padove, između ostalih i autor knjige „Ljubavni RecePat“, koji – kako epska narodna pesma nalaže – „Drži lijevu u desnici ruci“ – autor Milivojev alias DEČAK IZ ŽUTE KUĆE  svojim se romanom javlja u trenutku koji nadilazi i sam fenomen publicističke aktuelnosti.

Ovim šokantnim naslovom i sledstvenim mu sadržajem, koji je podcrtano Fiction a ne Faction, autor se drskošću, koja se mora isplatiti, zahvaljuje decentno jednoj vremešnoj Gospođi, Umesto predgovora… Ni teško ni lako nije naslutiti niti ustvrditi da je Gospođa likom i delom nekad prva srpska neprijateljica, a sada moguće prva srpska prijateljica, preplanula i muškobanjasta Karla Del Ponte, kako bi se u žargonu reklo: „Kurata riba“!

Elegancijom doista neobuzdanog, a pokadšto artikulaciji nepristupačnog dara, Milivojev se u ispovesti DEČAKA IZ ŽUTE KUĆE javlja i kao veoma vešt majstor dijaloga, gde se postiže ono što se retko sreće i u velikoj literaturi: POTRESNOST. Samo likovno rešenje korica je jednako brutalno kao i celokupan sadržaj knjige, ali je sve skupa stilski čisto, sa svojevrsnom arapskom akribijom koja piscu nije strana, a čitaocu, možda, postaje i bliska!

Knjiga Saše Milivojeva je u neku ruku aktuelna i saobražena vremenu u kome živimo, i zbog svog „zlostavljačkog karaktera“, jer gađa u metu koju je u slobodnom izražavanju teško i izreći (umetnička forma), koliko ju je god lako medijski eksplicirati. Milivojev se opredelio za ovaj prvi teži posao, rizikujući u prvom licu jednine i život i smrt i vaskrsnuće i pad, igrajući obe uloge istovremeno: i ulogu žrtve i ulogu zlostavljača, ali u sopstvenoj poetici.

Ova bi knjiga morala imati adekvatan odjek, makar u alternativnoj kulturnoj javnosti, jer smo za mejnstrim već odbacili Faction. I još valja reći da je mladi autor nekom bezumnom smelošću pretekao i zvaničnike koji će u nekom entom milenijumu ustanoviti dokumentarnost ovog slučaja, zapravo predupredio je njihovu mekoputnu malaksalost i korumpiranu smelost.

Štivo ne podleže književnoj ili pedanterijskoj kritici, već samo pohvalama za sam čin koji se iznimno samo ovom autoru nije oteo trenutkom obelodanjivanja. Neka je i PER-VERZIJA I KONTRO-VERZIJA, ali je svakako plemenita koliko i brutalna sub-verzija svakog odlaganja i zakidanja na meri. Mera Saše Milivojeva je jako kilo teksta, i sto grama gratis.