Добродошли!
Zakasnela nocna svetiljka zmirkavih, zutih ociju procitala je svoj poslednji ljubavni roman. Sinoc je bilo teskih reci. Mesec je cutao drzeci u narucju buket zvezda. Ti si otrcala uvredjena ne uzevsi ih.
Zakasnela nocna svetiljka
zmirkavih, zutih ociju
procitala je svoj
poslednji ljubavni roman.
Sinoc je bilo teskih reci.
Mesec je cutao
drzeci u narucju buket zvezda.
Ti si otrcala uvredjena ne uzevsi ih.
PEJZAŽIMA UMA Mesec me goni, ja neću! Noć duga. Meni se spava. Mesec razbija prozor i leti kandžama mašu da pokrene, ja neću da mu pomognem. Zavesa pade! Mesec zajeca, pa pobeže, kao bednik u maglu. San polako stade da hvata pejzaže uma. Slatki trenutak tek što nije isključio čula, kad mesec zalaja u psu. … Настави са читањем “PEJZAŽIMA UMA – Ljubodrag Obradović”
PEJZAŽIMA UMA
Mesec me goni,
ja neću!
Noć duga.
Meni se spava.
Mesec razbija prozor
i leti kandžama
mašu da pokrene,
ja neću
da mu pomognem.
Zavesa pade!
Mesec zajeca,
pa pobeže,
kao bednik u maglu.
San polako stade
da hvata pejzaže uma.
Slatki trenutak
tek što nije
isključio čula,
kad mesec zalaja u psu.
Poče šuma rastinja
da se plete pred strahom.
Misli se razlistaše
ko grane,
gde svaki list kula postane,
pa salve prete dahom topova
da otkriju začetak života,
koga možda i nema…
Nema za nas ljude…
A možda i blista,
negde duboko u nama?
Ko će to znati,
kad magla sunce zaklanja,
a vetrova neme da je odnesu?
Ko će nam snagu dati,
da iz nas isčupamo oluju?
Magle se raznesu
i šta otkrijemo?
Nabujalu struju
koja teče u ništa!
Jer sve je ništa!
A ništa ne postoji
i ničeg nema,
života nema,
sve je varka
igra podmukla
tog ništavnog ništa,
što ne postoji,
ali htelo bi da zablista,
večno u meni
što znam,
da i sam,
ne znam ništa.
I ko će nam podariti
taj silni glas,
da hiljade misl,i
jedna drugu čuju
i zakopaju sekire nepoverenja?
Ko će to moći?
Misli se tako ne kuju!
A i kad budu prestale,
posebne potoke da pune
i jedna drugom da se truju,
kad se sve sliju u reku
i krenu da potope onu jednu,
kojom beži tajna,
da li će začetak da pukne u letu,
na ivici postojanja.
A da li može dete,
koje ni majku ni oca ne vidi,
pa nestane odmah po rodjenju,
u carstvo stote planete,
da sutra prepozna svoje bližnje?
Ako se porekla svog ne stidi,
a svo znanje i želju nevidjenu,
pomeša sa htenjem i doslednošću,
oca i majku ima da dodirne…
A pesma koju pišem…
Potok drugi počinje da izvire…
Odbacam ga u reku
što tajnu mora da ščepa
u svoje vode.
No uzaludan je
zamah tupe sekire,
kad već mesec bledi,
a raste zora
i misao se gubi,
u carstvu sna,
nepogode…
A svaka
noć
duga…
(C) Ljubodrag Obradović
Hej ! Sledece nedelje imam sastanak u parkicu. Srescu se sa ocima boje badema tako sanjalackim kao da se u njima sakrile sve bajke sveta. Taj pogled se ne moze opisati, njega treba doziveti i…Preziveti. Ja sam jedva preziveo. Mislio sam da cu umreti kada se trepavice kao sibajuci oktopadi podigose na gore i bezdan … Настави са читањем “Sastanak – Stjepan Herman”
Hej ! Sledece nedelje imam sastanak u parkicu. Srescu se sa ocima boje badema tako sanjalackim kao da se u njima sakrile sve bajke sveta. Taj pogled se ne moze opisati, njega treba doziveti i…Preziveti. Ja sam jedva preziveo. Mislio sam da cu umreti kada se trepavice kao sibajuci oktopadi podigose na gore i bezdan oci otkrise. Mislio sam da letim, padam, da sam sitniji od mrava i veci od diva, bedniji od prosjaka i bogatiji od cara. Na smrt se razboleh i celik zdravlje udahnuh tog sekunda. Neznam kome prvom svoju srecu da kazem a tako bih se rado pohvalio celom svetu.
Sada nemam vremena. Kisa ne pada, trcim u park da zalivam cvece, da zamirise kad ona dodje. Dajem baksis gradskim cistacima da ga do bolesti ociste. Bacam semenke i djakonije slavujima da se naviknu dolaziti i u horu zapevaju kada se ona pojavi.
Imam jos nedelju dana da pred ogledalom vezbam kako cu joj ruku pruziti, kako je pogledati, kojim gestom joj pokazati park a precutati svoj aranzman.
Vezbam, vezbam, a znam da cu sve zaboraviti kada me pogleda. Znam da cu drhtati, mozda i zamucati. Boze daj mi snage da progovorim ili bar na pitanja da odgovaram.
Hej sledece nedelje imam sastanak ako do tada…
Ne umrem od straha da nece doci.
U ogromnom bazenu istovremeno ili na smenu kvase svoje uvazene guzice pored ostalih: Bogobojazljici i bogohulnici, bistraci i glupaci kao aljkavuse i pedantuse. Na berzi lepo upakovanog mesa prednjace dame sto “onomad” iskocise iz puberteta sa obaveznim tangama i uspravnim oficirskim hodom. Sveze razvedeni ruinirani smokljan prati tu zensku povorku i uporedjuje je sa svojom … Настави са читањем “Nešto zajedničko – Stjepan Herman”
U ogromnom bazenu istovremeno ili na smenu kvase svoje uvazene guzice pored ostalih: Bogobojazljici i bogohulnici, bistraci i glupaci kao aljkavuse i pedantuse.
Na berzi lepo upakovanog mesa prednjace dame sto “onomad” iskocise iz puberteta sa obaveznim tangama i uspravnim oficirskim hodom.
Sveze razvedeni ruinirani smokljan prati tu zensku povorku i uporedjuje je sa svojom bivsom: Rospijom, ostrokondjom, zivinom, kalasturom. Naravno sve govori u korist bazenskog sveta.
Nekoliko sredovecnih dama sa kitnjastim kapicama rezgleda trziste i merka par muzjaka koji bi mogli doci u obzir za usamljenicko sanjarenje u cetiri zida.
Voajeri apaticno bulje u kafu jer ovde nema golicavih tajni, sve je tako dosadno-otvoreno.
U uglu vremesni srednjo-klipan pod strogim okom svoje”lepse polovine” od 168 cm. visine i 105kg zive vage kao nezainteresovano cita novine.Njemu “kao” one druge lepe zene nisu interesantne- Lazovcina-
Matorci plivakaju i naglas broje koliko su puta preplivali bazen da dokazu svoju vitalnost i inpresioniraju neku skoro uklimaksenu bakicu koja bi mozda opet htela da radi “One stvari “
Par homosa ako ne trcka u pisoar pezljivo merka neke za njih interesantne muske detalje uz kikohuce komentare.
Na levoj strani hale, sa vodom jedva do kolena: Cici, vristi, skakuce i prska se najbucnija grupa sa pecatom iskrene radosti.Samo oni vole bazen zbog bazena.
Tu caruju nevini, bezazleni klinci, mozda su zbog te iskrenosti Boziji ljubimci.
Sedim u cosku, pijuckam pivce i sortiram tu saroliku gomilu.
Ipak svi mi imamo nesto zajednicko
– Golicavi miris hlora u nozdrvama –
Hromi sat kucka kao da se zagrcnuo.Na podu hrpe izguzvanog papira. Neko sto puta pocinjano a nikad zavrseno oprostajno pismo.Pakujem ocajne kofere. prljava sudbina je odigrala svoju ulogu za ovu godinu…Ili vecnost ? Neki patuljak ruzan kao rat ceri mi se u lice. Odlazim, ovaj grad me mrzi. Odlazim dok mi nebo nije palo na … Настави са читањем “Baš tamo idem – Stjepan Herman”
Hromi sat kucka kao da se zagrcnuo.Na podu hrpe izguzvanog papira. Neko sto puta pocinjano a nikad zavrseno oprostajno pismo.Pakujem ocajne kofere. prljava sudbina je odigrala svoju ulogu za ovu godinu…Ili vecnost ?
Neki patuljak ruzan kao rat ceri mi se u lice.
Odlazim, ovaj grad me mrzi. Odlazim dok mi nebo nije palo na glavu.Odlazim i ako znam da moram proci nekim ljubljenim ulicama.
Tvoju kapiju sam zaobisao. Krug je bio veliki, veliki. A mene nigde.
Pisti voz, poziva me nerazumljivi glas preko
krestavog zvucnika.
…Provala oblaka, svetlice. Jedan grom pocepa nebo:
– To je negde daleko-
Komentarise neka starica sa cegerom ispod ruke. Odsutno mi zaigra grc na usnama i procedih vise za sebe:
– Bas tamo idem –
Stjepan Herman
DA LI SAM… Da li sam te to ja video srećnu, dok si sa mnom ležala, na cvetnom krevetu, a od ljubavi bežala i smejala mi se, ko detetu… Ili je to lice, zračilo setu, dok si glasno maštala, o nekom čarobnom svetu, a u duši osećala, da je to san sa nemogućim svršetkom. O, … Настави са читањем “DA LI SAM… – Ljubodrag Obradović”
Da li sam te to ja
video srećnu,
dok si sa mnom ležala,
na cvetnom krevetu,
a od ljubavi bežala
i smejala mi se,
ko detetu…
Ili je to lice,
zračilo setu,
dok si glasno maštala,
o nekom čarobnom svetu,
a u duši osećala,
da je to san
sa nemogućim svršetkom.
O, sad ni sam,
ne znam,
šta se to zbi sa nama,
kud to naša ljubav oteče…
Bio sam tad,
ko i ti dušo premlad,
pa kako da nam bude lepo
kad pored nas stalno,
život nove izazove nameće.
Da li sam te to ja,
video srećnu…
(C) Ljubodrag Obradović