Poneka zabluda zamagli mi oko
dok životna čeljust telo mi mrcvari
pa zarije kandže ali ne duboko
da rana na srcu što duže krvari
Iz tame me nada ponekad doziva
al glas joj je tanan, ko da vene,gine
tražim joj obrise dok zora izbiva
da se mojoj duši kao dašak vine
Ne tražim oproštaj,ni ruku ni rime
jer ni Bog više ne silazi u blato
zapita se oko kuda i sa kime
zar mi od života više nije dato
Zaborav me grli bez mržnje i straha
kao raj i oganj što žive u meni
rasuće se poljem moja duša plaha
ko majušni zračak u hrastovoj seni.
autor
Jovica N.Đorđević
06 09.2025g.
(Прочитано: 82 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.294.532 пута)
