Категорија: Zdravka Pap

I posle svega
čudo se desi
suzu mi
pokri oko
i ponese me
bela magla
život da vidim
iz svakog ćoška
i naredi obuj
čizmice života
da obiđem
sve što treba
ponos me povuče
na drugu stranu
i shvatila nisam
kako se igra
igra života.

Po krvavom snegu
Prevrću se zenice
I gledaju da pobegnu
Od žalosti koja kuka
Po krvavom snegu
Prošarana ruža
Ne ume na nebu
Da postane duga
Po krvavom snegu
Čuje se jauk i beda
I nosi tugu u rukavu
I boji se same sebe
Po krvavom snegu
Prepoznaješ istinu
Koja čeka pravednika
U čeljustima grešnika
Po krvavom snegu
Tumaraju đavoli
I nikad siti zlobe
I nikad zadovoljni
Po krvavom snegu
Okrećeš se od slepila
U lancima predskazanja
I sudbine koja te čeka!?

Trenutak zore
i trenutak sunca
ne bi dala,
bez njih bi
umrle ptice,
i cveće prestalo
da cveta,
ljubav bi čekala
u mraku,
sunce da obasja
ruke da se spoje.

Tražila bih dugu
da ispuni želje
na ringišpilu
da se vrtim,
i pokupila bih
sve trenutke sreće
i ugradila u sebe.

Slavuj bi pevao
i čekao da sve
trenutke sreće
pokupim u vreću
i ponesem na put,
bez povratka i kraja,
tamo gde cveta cveće
i lepotom diše
i svaki lep trenutak
na čelu ti piše.

Stavila bih
život ceo
kraj jednoga
belog cveta
da miriše
i da krasi
tu prelepu
ljubav našu.

Stavila bih
život ceo
kraj izvora
nekog bistrog
ogledalo da
nam bude,
ljubavi i sreće.

Stavila bih
život ceo
u njegove bele ruke,
da ga mazi i šapuće,
čuvaću ja tebe dušo,
bez tebe bi davno umro!

Pustinja srca
razgovara sa đavolom
ljubav da uguši
i zadavi osećanja.
Pustinja srca
ne traži sreću
ganja nemire i tugu
da se igra.
Pustinja srca
gora od smrti
ljubav kad umre
ostane zrno života
bez kapi vode.
Pustinja srca
bez tuge i sreće
obuzeta mržnjom
nikad ne doživi
da sija i svetli.

Obećala si
da umreti nećeš,
i da ćeš biti na straži,
našeg života ako počne
da nas ispituje.

Obećala si
da ćeš nas čekati,
ispod strehe sa ružom u ruci,
i biti dimnjak i kućni prag
da nas ugreješ uspomenom.

Obećala si
da nas ostaviti nećeš,
i nisi nas ostavila,
ostavili smo mi tebe,
i još se mučiš,
da nisi pogrešila
u ljubavi.

Obećala si
da ćeš nas pratiti,
i kad ne budeš živa,
i obećala si da ćeš
umreti srećna,
što si rodila
zvezde sa neba.

Obećala si
i nisi znala
da je sve teže
da budeš sama.

Nije mi teško
biti sam i star
i gledati mladost
kako raste i buja.

Nije mi teško
bos i gladan
nositi koru hleba
i dati gladnom.

Nije mi teško
deliti ljubav
i gajiti nadu,
i biti ono što jesam,
i ne glumiti budalu.

Nije mi teško
nositi kaput
pun mrava
zgaženog života.

Nije mi teško
učiti, grliti,pevati
i moliti ako treba.

Nije mi teško
ono što moram,
teško je biti
usamljen u borbi
protiv nepravde i laži,
koja krvari u reči,
seva i raznosi
istinu koja plače
i bori se i ne da mira.

O, Bože moj,
tako mi je milo
kad istina
ubedi nepravdu
da je sluša.

Danas bih mogla
da se sakrijem
i ćutim u tišini,
i znam da ne bi
postigla ništa,
ko bi primetio
da me nema,
stari mačak
i njegova zdela.

Danas bih mogla
da kažem da volim,
ceo svet i ne bih
postigla ništa,
zar nekom treba moja ljubav
prezrela, stara i sama,
bez nade u novo sutra,
prošli su dani
mladosti i sreće.

Danas bih mogla
samo sebe da volim
i kupim sladoled sa drškom,
sa decom da se igram,
bicikl da vozim stazama novim,
i znam ne bi postigla ništa,
ne znam da napravim čudo,
i odem na drugu planetu
i postanem robot bez srca.

Ti si moj biser,
uspeo si i zato te volim,
slomio si školjku
i izašao na svetlost.

U vodi od večne
blistave svetlosti,
pronašla sam te.
Oh, poniženja,
kako te gaze
i tvoje dostojanstvo.

Život je moj bajka
sa biserom oko vrata.

Zatreperim često
ko jasika na vetru,
umrem po sto puta
i ponovo se rodim,
i sve ispočetka,
trčim po glavi,
žurim da živim
i bojim se da neću stići,
brige da rešim,
pogledam u sunce
i ono se ljuti,
pusti sve kraju,
nemoj da žuriš
u košulji od svile
– napolju je hladno.