Тишина успављује сан,
ципелом шкрипи по снегу,
заборав тражи у речима,
капут носи од кашмира,
песму пева у рукаву,
ћути и смеје се трагу,
птици кад хода по кругу.
Тишина тихује у страху,
док бубањ удара по такту,
спремаш се за излазак по беспућу,
са собом носиш кармин
да прецрташ усне кад кажу,
а треба да ћуте у надахнућу.
Тишину кријеш у јастуку
и чекаш да усни у мраку.
Нагни се да видиш
где су се сакриле птице
што лете по небу
и питају кад ће тишина
да нареди да ћуте,
они што немају
шта да кажу.