Добродошли!
Не иди
И не остављај ме
И не размишљај да ћеш
Успети да ме заборавиш
Живи у светлости и сјају
И бирај друга и другарицу
У којима нема зависти и злобе
И жеље да те направе лудом
И награди себе радошћу и миром
И стани на своје сопствене ноге
И запевај и загрли све на свету
И немој чекати да ти се диве
И немој закључати срце
И немој желети ништа туђе
Осим љубави у којој ћеш
Све схватити и разумети
Ти си ме знао и разумео
И пристао на све заблуде и жеље
И говорио да још има времена
Унео си у љубав
Све што си волео и желео
И увек си био ту крај мене
Трчао си да ме обрадујеш
И признаш да сам ти једина
И загрлиш обема рукама
Волео си моје шале
И крао уздахе и тугу
И чувао радост и срећу
И веровао у нас двоје!
Упиј се у мене
и састави жељу,
украси нашу срећу
у којој смо загрљени.
Упиј се у мене
и немој се крити,
попиј ме до дна
и сакриј се у жељи.
Упиј се у мене,
Постани тајна
грли ме сузом
и прогледај у оку
Упиј се у мене
залиј ме срцем
и немој ме жедну
никад оставити.
Нека буде што бити мора!
У грбу нека се окрећу душмани
и нека им душа израсте у трње,
нека се распадају у казни!
Нека се следе
руке и ноге
кад крену на пут,
поносне, јуначке,
слободарске земље!
Помози, Боже,
не дај душманину
да се радује и рађа
на гробовима наших јунака!
Нека се чује
како проклиње мајка,
што се роди човек
без срца и душе!
Кад ми дођеш
ти позлати срећу
светлошћу из душе
и радошћу из срца.
И прислони образ
уз то моје лице,
па ми реци лепо:
да сам твоја ружа.
Загреби по души
ко пупавац по трави
и пронађи радост
у срцу што плаче.
И немој ме никад
изгубити из вида
и увек се сети
како моја душа
вене усамљена.
Умеш ли ти
Казнити свој его
И посрамити самог себе
Умеш ли ти
Да грлиш и љубиш
Погледом без речи
Умеш ли ти
Својим искреношћу
Саградити лепоту и срећу
Умеш ли ти
Отворити срце и душу
И посадити цвет помирења
Умеш ли ти
Горети и сијати
И никад не потамнити..!?
Хоћу да певам
радост душу грли
пршти на све стране
срећа ме из сна буди
не дам да те грле
не дам твоје усне
слађе су од меда
грлићу те пољупцима
помози ми Боже
од велике среће
срце да не пукне..!
Проговорише у мени преци
И признаше да им је тешко
И изгубише храброст и вољу
И нестадоше како су и дошли
И нису могли гледати пропаст
И нису могли променити ништа
И сами себе покрише по глави
И заплакаше од немоћи и туге
Људи се претворише у звери
И осетише траг крви и меса
И пробудише завист и злобу
И отераше љубав и доброту
Проговорише у мени преци
И не рекоше ништа у неправди
И окренуше главу од срамоте
И заспаше у жељи да се не пробуде..!!
Саздана од невоља
Разлетим се од твог уздаха
И сакупим се у гомилу страха
И чекам да ме узмеш у заштиту
У снази уздисаја и издисаја
Тумарам ко птица без крила
И скачем са гране на грану
И бојим се људске неправде
Кашљуцам од издаје
И правим се да ми је свеједно
И молим за мало разумевања
И среће у оку истине и правде
Умирем полако и сигурно
И није ми жао да нестанем
У борби која је непрегледна
И тече из душе преварених
Растемо у сузама
И бројимо дане среће
И чекамо да се помиримо
У жељи да се ујединимо
Растемо у болу
Без сунца и снова
И молимо се за срећу
И мир који нас избегава
Растемо без радости
И бриге за љубав
И борбе за истину
И достојанства
Растемо и маштамо
Да ћемо се попети
До самог неба
И раја у души..