Категорија: Zdravka Pap

Ружо, ружице,
лепото, дивото,
семе красно
и прекрасна бојо,
замириши ми срце
лепотом твојом.

О, како ћу, ружо,
ја без тебе!
Кад моја душа
крене далеко,
да ми је семе
из душе да никне
и мирисом замирише,
да душа почне да дише.

Најлепше је осмех
завити у цвеће
и просути по планети.

Осмех и цвет
нек иду из руке у руку,
да завлада радост на планети.

Баш је лепо
кад те осмех
пробуди са цвећем
и обасја срећом срце.

Успаваћу жеље обојене кишом
Потопити бриге да ми мирно спаваш
И бићу ти нада кад те мучи туга
И бројаћу искре у твојим очима

Обрисаћу сузе сјајем ока
И постаћу мета злобних људи
Да ми нећеш никад оздравити
И да ћу те излечити заборавом

Затроваћу речи и нећу те оставити
И донети радост на крилима ветра
И исплести жеље од јесењег цвећа
Да ти ране пропевају и замладе!!!

Све се свело на:
ко шта има
толико и вреди.
Нигде душе,
Нигде вере.

Сам се смејеш,
плачеш и певаш,
и ни са ким не желиш
да се дружиш.

Изградио себи
олтар среће,
па се бојиш
да га делиш.

Помоли се
и спаси се
од самоће,
која не зна
и не уме
да прича.

Молила сам сунце
да прескочи зору
и да постанем лила,
да горим за љубав,
и сијам у жељи,
и живим за срећу.

Још ти се чудим
и стално се питам,
како твоје срце
без мог куца,
кад је љубав
умрла у теби.

И сад ћутиш
и сам себе тешиш:
да си погрешио
кад си пожелео
више од сунца.

Недостајеш, причо,
у гранама ветра,
накапана сузом,
испричана жељом,
осушена сунцем,
награђена речју,
испевана стихом
и послата од Бога.
Жеље да се споје
и заплешу у души.

Саткана од боли,
у којој се патња
преврће у гробу
и не може више
да издржи сама.
У којој је тишина
потекла од лажи
и језика оштрог,
и све у мени
претвара у казну.

Ја ходам
по сенци твојој
и сваку стопу
твоју пратим.

Ја се у сенци
твојој кријем,
бојим се да те
не уплашим.

Ти си сенка
и злато моје,
по сунцу
те ваљам.

Сенке наше
скривене иза облака
почињу да светле.

Ти си моја
суза и лек,
и тајна и грех,
и ружа у срцу,
и радост у оку.

Ти си моја
бајка у пољупцу
и страст на уснама,
и рука око врата.
По
Ти си моја
мелодија у стиху
и пречица до сна,
љубав која игра.

Ти си моја
љубичица у трави,
лептир шарених крила
и загрљај који се са
сунцем рађа.

У срећи која жури
никад не дочекаш крај
и сазнаш истину и лаж.

Трепериш у души
и срце хоће да искочи,
кад ти кажу да ти мало фали.

И никад не научиш
да чекаш и ћутиш,
а увек негде журиш.

У сузи пронађеш
све што ти треба,
и радост и срећу.

И никад ти није доста,
и никад ти не падне на памет
да је искреност опасна и ретка.