Добродошли!
Легла зебра посред пута,
свима каже:”Стоп!
Ако неко јоште не зна,
глува сам ко топ!”
Нема сумње, већа сила
и од крокодила,
сви јој редом говоре:
“Жива, здрава била.”
Људи иду тамо-амо,
гледе лево-десно,
са зебром су безбедни,
ништа није стресно.
Ђацима је зебрица
најбоља другарица,
када до ње стигну,
деца јој намигну.
Питају се сви у школи,
можда, неко зна:
Да ли свака зебра,
има бела ребра?
Људи, чујте шта се збило,
мој се мачор заљубио,
у мачкицу комшиницу,
шепури се низ улицу,
оком гледи вереницу,
лепотицу, заводницу.
Мачор Мишко, Маца Жаца,
закуцаше на вратанца,
матичар их истог часа
венчао, то није фарса.
На свадби је било свега,
ђаконија, разних јела,
посластица, бајадера,
а музике, нема боље,
ђускали су сви до зоре.
Младенцима нек је срећно,
да царује љубав вечно,
и дечице пуна кућа,
нек певају на сав глас,
када дођу сви на прело,
да веселе цело село.
Село, село, весело,
пола вола појело,
од брата до брата
шарена салата,
пихтија до пихтије,
чварци из ораније,
слатко из креденца,
чича из Селенца,
има двеста кила,
у колу ужива,
село, село, весело,
целог вола појело.
Дели, Дели, Делија,
свуд по селу перлија,
од куће до куће
погаче су вруће,
паприке са реном,
крофнице са џемом,
и банатски паприкаш,
сви идемо на салаш,
спреми ноге за чардаш,
и ужичко коло
нека дрма, Лоло.
Мили, Мили, Милице,
дођи нам из Липнице
на печене гирице,
успут сврати у дућан,
купи баби патлиџан,
баба спрема уштипке
за деду и унуке,
биће млека, сланине,
јагоде из градине,
и колач од малине,
ту је џем од шљива,
сок од шантелија,
и комшија Лука
довео унука,
радују се чеда,
и баба и деда.
Или, Или, Илија
спрема десет синија,
жени сина Мирка
цуром из Зворника,
лепшом и од Стане,
лепе Јулијане,
биће триста сватова
и свадбених дарова,
три вола на ражњу
задивиће пажњу,
три товара вина,
чак из Колашина,
коло ће да дрма
до зеленог грма,
песма да се ори,
а земља да гори.
Добрила и Доброје
радују се обоје,
три кћери, три сина,
жеља им једина
да сви буду здрави,
слава да се слави,
да поштују људе,
ником да не суде,
и да се потруде
за правдом да жуде,
да добију унуке,
и љуљају колевке,
ставе их на кркаче,
одведу до Андраче,
да се коло окреће
и све пршти од среће.
Смирена душа уме да слуша,
има јаку менталну снагу,
сваку реч стави на вагу,
тишином каже све што има,
њен је наступ исти пред свима.
Језик јој не иде испред ума,
њено размишљање није глума,
где год се појави истину каже,
не жели никад друге да лаже.
Њени манири свима су јасни,
циљеви су јој храбри и часни,
зато је цене и поштују,
и њену реч желе да чују.
Кад гордост стави у мозак чип,
одмах падам у его-трип.
Брзо се пумпа надмено ја,
правим се да све најбоље знам.
Друге гледам охоло, дрско,
уображено, све ми је мрско.
Бахатост, сујета, душу ми гуше,
моралне законе у мени руше.
Егоманија је стање гадно,
претвара ме у биће јадно.
Нећу да будем его-слуга,
доброчинство бирам за друга.
Кад ме тамна мисао дира,
моја је песница нокаутира,
не губим време, не часим часа,
звекнем је ногом, нема јој спаса.
Свим се силама тама труди
што више мрака да пробуди,
оштро надире са четом војске,
лете и скачу ко луде дворске.
Једног по једног зликовца газим,
ту се покажем баш безобразним,
брзо им шаљем у фацу ђон,
поставим светлост на царски трон.
Ако се тама опет пробуди,
и у глави почне да гуди,
светлост са трона одмах ми махне,
истог трена тама издахне.