Категорија: Marina Adamović

Čemu da te naučim?

Svoje strahove guram u ponore —

Oni odskaču i vraćaju se kao lešinari —

Pola duše su mi izgrickali—

Pola ostavili naspram sumaglice čuđenja da truli—

Čemu da te naučim?

Gledaj me sa rastojanja—

I reci sebi Samo to ne—

Prvim putem skreni i nađi—

Onaj koji nisam rastopila vejavicom suza

Nespokoja—

Od mene bi samo memlu i nemost misli —

Usadio u poj života—

—Što dalje od izvora

Potok mojih reči hučao je duž obala života —

Vidiš li kako Sunce izlazi?

Vidiš li kako se cvetni oblaci rasprskavaju po svodu?

Čuješ li kako trava mirisno plamti od bajki?

Prijatelj je rekao da oseća i seo tik uz mene…

Vedro sam se osmehnula

Položila ruku na prazan deo klupe

Okrenula glavu ka zamišljenom nekom

Pre nego što sam misli utopila u to

Da se rađamo

Živimo

I umiremo sami

leptiri, baloni, smeh!

(ne šapući tugovanku)

sunce, trava,  žagor vodopada!

(ne pričaj o ružnoj smrti)

odsjaj neba posle kiše!

i šta ako mene nema?

ništa ništa ništa!

dvadeset pesama poslala sam brezi

i ona je dugo plakala na kiši

dodala sam još samo par reči

i ona je granama precrtala sve

.

otišla je s trave

—  pobegla od dana

sasula mi lišće

— duboko pod kapke

.

detlić je izgrebao ime

koje sam htela da joj pošaljem

.

sada mi ništa nije važno

tražila sam

— po svim četvrtima

— moje breze

———————–više nema

iz procepa začuđenog neba

zvezda je razdirala tamu

ljudi su se pretvarali da spavaju

a ona je čitala šta ko od njih misli

sve je verno prenela Mesecu

on šaptao Suncu na uranku

Sunce je pogasilo sveće

i otpoče predstava s glumcima bez traga

Diogene

poštovani stvore

baci bure i prihvati ambru

mirno gledaj

nema nam pomoći

ušli su u moje oči

…videli su da me nema

…..obrvom sam dodirnula senī

……pouzdano dokazala

……..da, postojim!

……….kao miris bora u prohladnoj noći

…………i let Ikara do nebesa

nemir se pretvorio u mrtve bube

oči se prikačile za pokrov bez lika

.

niko ne plače

tišina talasa

.

propadanje tela u podzemnu barku

kô venjenje cveta u potmulu jesen

.

nemir se pretvorio u mrtve bube

osim

jedne

u

praznoj sobi

spavam

budim se

pričala sam cele noći

oh

kad bih tamo mogla biti neprestano

kiša je kopala skrovita mesta

oblak se sudarao s oblacima

lišće je kovitlalo epitaf u mulju

kao nikada

kao nikada

jesen je postala

plačna istorija

ne mogu ti pomoći

zaleprša ptica

i pade u svelu travu

.

ni ja tebi

sklopih kapke

i propadoh u svežu raku