Аутор: Zdravka Pap

Суза се моја
у облацима крије
и одозго плаче,
неће да ћути,
неће да слуша
и шаље гром
усред срца
које не уме
и не зна
да воли.

Суза се моја
У дечијем оку игра,
и зна да је на сигурном.

Оно незнано
Ја, у теби..
увек је било
пуно страха
и није смело
да призна
да те воли.

Оно незнано
Ја, у теби,
увек је чекало,
да ти кажеш
-да ме волиш.

Оно незнано
Ја, у теби,
криво је
што није
оживело љубав
и певало у нама.

У теби је варка сваког дана
И болница разузданих људи
И навика да им наређујеш

У теби је варка сваког дана
И пометња у срцу искрености
И жеља да постигнеш нешто

У теби је варка сваког дана
И срећа која те не интересује
И истина у којој се не сналазиш

У теби је варка сваког дана
И песма која је баш срамна
Кад треба разумети сам себе

У ноћи без сна
тражим миловања,
плетем венац среће
и уплићем твоје срце.

Туга ћути,
остала је искра
у пепелу да светли,
из наде се рађа жеља,
да ћеш доћи и донети
своје срце и рећи ћеш:
-Твој сам, мила моја!

Соколови наше земље
Небом да се разлетите и
Божију вољу спроводите

Где је соко соколио
И крилима лепршао
И у снази пркосио

То је било на Косову Пољу
Кад је Соко мачем ударио
И победу душом остварио

Нема више слоге и јунаштва
И борбеног духа да се хвали
И преузме храброст од предака

Сад је туга заузела место
У њој народ кука и плаче
Нема више борбе и јунаштва

Хоћу своју душу,
искрену и чисту,
Богу да је предам!
Сахранићу прошлост и
Молићу се из чисте, дечије душе,
ја хоћу да живим од слоге и доброте
и радости која тече из Божијих уста,
Он смањује неправду и доноси правду.

Хоћу тако чиста
да шетам и берем цвеће,
да дарујем по један цвет
тужној и заборављеној
души, која лута и плаче.

Хоћу да љубим
и носим мир и срећу,
опростим човеку
и мирно , без туге
предам своју душу.

Тражим лепоту
тамо где је
нећу наћи
у трњу и руци
што дрхти и проси
у кори хлеба
у празној флаши
и смрти
кад се опрашташ
од живота
и бојиш се
за дела своја
како ће вага
да измери.

Помири речи наше
лепоте нема
у оку твом
из њих…
излећу вране
сећаш се
да смо некад
играли фоте
само се сети
лепота је ту
крај нас
врати јој сјај
пружи јој руку
убери јој цвет
и пољубац дај.

Ако се икада вратиш
Немој правдати себе и
Тражити кривца у мени

Ако се икада вратиш
И сазнаш истину о мени
Немој осуђивати себе

Ако се икада вратиш
Заборави да сам те чекала
У погледу који ми припада

Ако се икада вратиш
Искористи моју жељу
И заборави своју!!

Месец је сијао
Са звездама на челу
И носио тајну у срцу
И рушио тамнице зла
И живео за васкрснуће

Докле ћеш да лажеш
Кад знаш да истина
На престолу седи
И чека да те казни

Месец је оличење
Тишине, таме и снаге
Где сијају звезде
И испуњавају жеље.!

Пишем све што желим
И не могу стати изазвана
Снагом и лепотом стиха

Свако слово ја преплићем
И окрећем да баш буде како ваља
И како ми наређује савест и доброта

Зависници свога ега
Не могу га похвалити
Кад им ништа није лепо
И не могу честитати

Све су сузе овог света
Због човека који мрзи
И који је од памтивека
Научио да се свети

Стави на сто свето писмо
И научи што ти приповеда вера
И моли се за све грехе и заблуде
У којима народ не уме да прашта!