Аутор: Zdravka Pap

Бесполан образ,
сам за себе,
пун смрти,
злобе и лажи
тражи нечију главу.
Да се смести
и поново живи
уз врисак небеса,
анђели горе плачу.
Докле ћеш да шеташ
са црним ђаволом
по образу човека?

Тражим лепоту
тамо где је
нећу наћи
у трњу и руци
што дрхти и проси
у кори хлеба
у празној флаши
и смрти
кад се опрашташ
од живота
и бојиш се
за дела своја
како ће вага
да измери.

Помири речи наше
лепоте нема
у оку твоме
из њих…
излећу вране
сећаш се
да смо се некад
играли фоте
само се сети
лепота је ту
крај нас
врати јој сјај
пружи јој руку
убери јој цвет
и пољубац дај.

И кад душа
није рођена да пева,
у њој расте туга и страх
да не уме ништа како треба.

Створена из сузе,
маштала о слободи
и угушила жељу у себи
да постане неко и нешто.

Сазнала у страху да је
летела од лажи до истине
и довела себе до ситница,
у којима не треба туговати.

Господар ума и речи
нека ти буде чиста савест
и немој никад да се кајеш
што си рођена у погрешно време.

Лепота сјајем
бисере проспе,
пољупцима зоре
пробуди и сунце.

Лепота се
умива жељом,
из ока у око
носи срећу
и љубав дели.

Лепота се украсти
не може,
сија ко сунце
и нада се да ће
спасити свет.

Укус јабуке
на грани цвета,
спремна за тебе.
Мирише на љубав…

Лила јоргован
краси срце,
плава љубичица
мирисом ме буди.
Срце за тебе чувам.

Немој ми рећи
да ме не волиш,
да твоја нисам.
Не буди ме,
остаћу у мраку
зору да чекам,
без усана твојих
не могу и нећу.

Јабука румена
за тебе спремна,
другу немој
да пробаш,
укус није исти,
устрели је и узми,
у срцу је лечи
да процвета,
из корена за
тебе је никла.

Истичем из крвотока који се зове срећа
И желим да напојим све оне који су жедни
И који су гладни љубави, радости и пажње

Истичем из неразумевања и зависти
Која је постала нешто нормално и боји се
Да устане из себичности, мржње и страха

Истичем из немоћи, тишине , самоће и беде
И не могу ништа да променим у људима који
Су дигли руку сами на себе и не знају шта раде

Истичем и журим да нестанем са лица земље
И постанем истина и правда која ће покорити
Издајице и ђавоље слуге у тами и незнању

Како је заносна спознаја
Саткана од погледа и жеља
И скривена у страсти и чежњи

Како је заносна истина
У крилу љубави и среће
И доброте у срцу и души

Како је заносна жеља
Која мора да чека
И самује у тишини

Како је заносна лепота
Која се крије од злих људи
И која је створена да сија

Како је заносна срећа
Која је полетела ка небу
И чека да стигне до раја

Ти немаш права
да ме учиш
и помераш очи
кад ти шта треба:
како да живим
како да ходам
и шта да мислим!
Са срцем да се играш
и снове лечиш.
Нисам пристала
твоја играчка
да будем.
Да мој живот живиш
и да се смејеш
свакој грешци,
зар не разумеш
да те волим
и да ти нећу рећи
колико ми смета!?
Правићу се
да ми је лепо
како ме гледаш.

Моја си сласт,
и мој уздах,
и моја песма,
и црвено вино,
што ме за
образе штипа,
и мој украс,
и моје богаство,
и све што,
ми треба.

Сакрила сам
се у теби
да те чувам,
упалићу фењер,
ако је мрак,
носићу воду
у свом грлу
да те напојим,
ако си жедан
и увек ћу бити
твој анђео чувар,
само ми реци
да ти требам
и да те моја
љубав чува.

Запис моје душе
мора да ћути и
пребира лажи
истину да нађе
и смести је
крај срца.

Запис моје душе
кривуда тамо и вамо,
и не зна шта је боље
истину да каже
или да лаже.

Тако сам сигурна
у част својих емоција
да могу да полудим.