Аутор: Zdravka Pap

Истичем из крвотока који се зове срећа
И желим да напојим све оне који су жедни
И који су гладни љубави, радости и пажње

Истичем из неразумевања и зависти
Која је постала нешто нормално и боји се
Да устане из себичности, мржње и страха

Истичем из немоћи, тишине , самоће и беде
И не могу ништа да променим у људима који
Су дигли руку сами на себе и не знају шта раде

Истичем и журим да нестанем са лица земље
И постанем истина и правда која ће покорити
Издајице и ђавоље слуге у тами и незнању

Како је заносна спознаја
Саткана од погледа и жеља
И скривена у страсти и чежњи

Како је заносна истина
У крилу љубави и среће
И доброте у срцу и души

Како је заносна жеља
Која мора да чека
И самује у тишини

Како је заносна лепота
Која се крије од злих људи
И која је створена да сија

Како је заносна срећа
Која је полетела ка небу
И чека да стигне до раја

Ти немаш права
да ме учиш
и помераш очи
кад ти шта треба:
како да живим
како да ходам
и шта да мислим!
Са срцем да се играш
и снове лечиш.
Нисам пристала
твоја играчка
да будем.
Да мој живот живиш
и да се смејеш
свакој грешци,
зар не разумеш
да те волим
и да ти нећу рећи
колико ми смета!?
Правићу се
да ми је лепо
како ме гледаш.

Моја си сласт,
и мој уздах,
и моја песма,
и црвено вино,
што ме за
образе штипа,
и мој украс,
и моје богаство,
и све што,
ми треба.

Сакрила сам
се у теби
да те чувам,
упалићу фењер,
ако је мрак,
носићу воду
у свом грлу
да те напојим,
ако си жедан
и увек ћу бити
твој анђео чувар,
само ми реци
да ти требам
и да те моја
љубав чува.

Запис моје душе
мора да ћути и
пребира лажи
истину да нађе
и смести је
крај срца.

Запис моје душе
кривуда тамо и вамо,
и не зна шта је боље
истину да каже
или да лаже.

Тако сам сигурна
у част својих емоција
да могу да полудим.

Господе помилуј ме
Ја сам истина која лута
И правда која се стално љути
И жеља у очима искрености

Посрами ме по сто пута у речи
Ако није како треба и ако није из душе
И пружи ми молитвеник у руке да се
спасим
И поново процветам у твојој вери и
честитости

Ишчупај ми из срца сваку мисао горду
И пусти ме да роним сузе и исплачем грех
И сама себе казним и никад не помислим
Да сам нешто више и боље у овом свету

Господе који ме чуваш на небу и земљи
И светлости и сјају сагрешенија мојих
И истино у којој нема неправде и лажи
Заштити ме и узми кад за то дође време

У очима бљесак
ватра у срцу
не прелазе у срећу
куцају на врата
да се вежу
у линију живота
а буктињу и сјај
показују пут
ја те у тами чекам
и надам се да ћеш доћи
у очима видим патњу
у срцу милујем сузу
дођи и не питај
како сам жива
чекање ме доведе у рај
срце твоје носим на длану
да му нико не каже
помери се мало.

Са моје станице
Убрзо ће да крене воз
У којем ће бити сва моја уштеђевина
У једном погледу, пољупцу и загрљају

Са моје станице
Никад нико неће запевати
И сви ће ћутати у неправди
И бити огорчени у процени

Са моје станице
нема преседана у казни
И нема суза , туге и жалости
И нема споразума ја теби ти мени

Са моје станице
Неће бити знакова и путева
Где се можеш сакрити од грешака
И лажима спасити из пакла страдања

Завера надања и проклетства
чуче једна крај друге и
сумњају
и чувају стражу испред речи
да се не промени и буде боље.

Завера надања и проклетства
не седе без свог циља и желе
у свему да се сложе и угуше
све пред собом и угасе наду
да ће љубав истерати мржњу.

Завера надања и проклетства
носи све црно и дише злобом
да се претвори у црног ђавола
и радост претвори у сузу.

Моја је душа зрневље
Просуто по путу срамежљивости
И окићена љубављу у стиху
Моја је душа нарамак дрва
И буктиња која лиже по ранама
И нада се да ће једног дана прогледати
Моја је душа суштина
У којој игра истина и правда
И у којој певају радост и срећа
Моја је душа љубавна ружа
У којој се кидају латице срца
И која због сваке грешке плаче
Моја је душа извор љубави
У којој се играју и певају деца
И у којој анђели испуњавају жеље