Аутор: Zdravka Pap

Кад се потерају
На Косову јунаци
У планини завијају вуци
Крај иконе чују се уздаси,
У молитви забринуте мајке!

Лете главе честитих јунака,
И витештвом убише Мурата
Ал’не вреди осташе на пољу
Да кукају девојке и мајке

Нема среће и нема ведрине,
На Косову не види се ништа-
Свуда тама, само ђаво црни
И он бежи од страхоте дана

Леже тела разбацана свуда
И чују се уздаси из срца и душа
Ране вида Косовка девојка
И напаја водом са извора

Светли пољем Лазарева глава,
,,Браћо моја нека влада слога”
Када треба у бој поћи да се брани;
Земља,кућа и огњиштe..!

У руци носиш петролеј
кад крене по злу,
ти запалиш и одеш.
Није све тако лако,
испречи се стење
и нико га померити не може,
док твој ум не уђе у њега
и помериш га ко перце
које лелуја и њише
у оним опанцима од свиле,
ти се правиш да је све како треба,
не знаш, ако носиш петролеј,
да не можеш да запалиш жеље
у теби, које се туку и да их одведеш
на оно место где доброта царује умом,
у оним опанцима од свиле.

Бели камичак
испред ока
такмичи се са ветром
и носи све моје заблуде и страсти
где ноћ вара успомене
и такмичи се снагом воље
да израсте у белу ружу
и забележи сва надања
да оживи и прекрсти камичак
обасја прошлост и будућност
у једној реченици
ја сам твој и ти си моја!

Помало себи
постајем досадна
у кавезу живота
трачак светла у тами
изаћи неповређен
из лудила и злобе
уметност клизања
у хаљини од свиле
неопажено сакрити
стихове умора
и написати песму
у крилу анђела
о љубави и срећи
бити насмејан
живети како хоћеш
гајити наду да неће
по срцу да пишу
у кожу утисну
бол живота
до смрти сванућа.

Није ми тешко
бити сам и стар
и гледати младост
како расте и буја.

Није ми тешко
бос и гладан
носити кору хлеба
и дати гладном.

Није ми тешко
делити љубав
и гајити наду,
и бити оно што јесам,
и не глумити будалу.

Није ми тешко
носити капут
пун мрва
згаженог живота.

Није ми тешко
учити, грлити , певати
и молити ако треба.

Није ми тешко
оно што морам,
тешко је бити
усамљен у борби
против неправде и лажи,
која крвари у речи,
сева и разноси
истину која плаче
и бори се и не да мира.

О Боже мој,
тако ми је мило
кад истина
убеди неправду
да је слуша!

Бесполан образ,
сам за себе,
пун смрти,
злобе и лажи
тражи нечију главу.
Да се смести
и поново живи
уз врисак небеса,
анђели горе плачу.
Докле ћеш да шеташ
са црним ђаволом
по образу човека?

Тражим лепоту
тамо где је
нећу наћи
у трњу и руци
што дрхти и проси
у кори хлеба
у празној флаши
и смрти
кад се опрашташ
од живота
и бојиш се
за дела своја
како ће вага
да измери.

Помири речи наше
лепоте нема
у оку твоме
из њих…
излећу вране
сећаш се
да смо се некад
играли фоте
само се сети
лепота је ту
крај нас
врати јој сјај
пружи јој руку
убери јој цвет
и пољубац дај.

И кад душа
није рођена да пева,
у њој расте туга и страх
да не уме ништа како треба.

Створена из сузе,
маштала о слободи
и угушила жељу у себи
да постане неко и нешто.

Сазнала у страху да је
летела од лажи до истине
и довела себе до ситница,
у којима не треба туговати.

Господар ума и речи
нека ти буде чиста савест
и немој никад да се кајеш
што си рођена у погрешно време.

Лепота сјајем
бисере проспе,
пољупцима зоре
пробуди и сунце.

Лепота се
умива жељом,
из ока у око
носи срећу
и љубав дели.

Лепота се украсти
не може,
сија ко сунце
и нада се да ће
спасити свет.

Укус јабуке
на грани цвета,
спремна за тебе.
Мирише на љубав…

Лила јоргован
краси срце,
плава љубичица
мирисом ме буди.
Срце за тебе чувам.

Немој ми рећи
да ме не волиш,
да твоја нисам.
Не буди ме,
остаћу у мраку
зору да чекам,
без усана твојих
не могу и нећу.

Јабука румена
за тебе спремна,
другу немој
да пробаш,
укус није исти,
устрели је и узми,
у срцу је лечи
да процвета,
из корена за
тебе је никла.