Добродошли!
Тражим спас
и немам ваздуха
и желим све да заборавим.
Кријем се у теби
и маштам у себи
и сањам пољупце.
И нећу да те молим
и нећу да те мучим
и хоћу да те љубим
И нећу ништа исто
и нећу различито
и хоћу да живим.
И нећу да те лажем
и нећу више да чекам
и рећи ћу ти све у лице.
Није то ништа сине,
кад душа у молитви
верује, прашта и моли
и чека на вратима раја.
Није то никаква мука
и јаук из грешне душе,
то ти је знак са неба
да те истина чека.
Није то трулеж душе
то ти је вечност и рај
што моли и жели
са анђелима да пева.
Није то ништа сине,
кад прекрстиш руке
и све признаш себи
и Богу који те гледа.
Идемо даље,
кад руку
држиш у руци
ради реда.
Идемо даље,
кад те тужи
за зрно грашка
и част узме.
Идемо даље,
кад се заљубиш
у очи , а оне те
гледају попреко.
Идемо даље,
Кад живот
пркоси страхом,
а људска злоба
у провалију вуче.
Хоћу своју душу
искрену и чисту,
Богу да је предам!
Сахранићу прошлост и
Молићу се из чисте, дечије душе,
ја хоћу да живим од слоге и доброте
и радости која тече из Божијих уста,
Он самањује неправду и доноси правду.
Хоћу тако чиста
да шетам и берем цвеће
да дарујем по један цвет
тужној и заборављеној
души, која лута и плаче.
Хоћу да љубим
и носим мир и срећу,
опростим човеку
и мирно без туге
предам своју душу.
Боже мили,
дај ми кап твог стрпљења
и зеру твог мира и љубави
да не постанем осиона и сама.
Боже мили,
немој ме оставити саму
без твоје милости и доброте
да се не мучим у изобиљу
моје грешне душе.
Боже мили,
Ти си радост мога срца,
извор правде и поштења
буди ми отац и мајка
све до судњег дана.
Кад се потерају
На Косову јунаци
У планини завијају вуци
Крај иконе чују се уздаси,
У молитви забринуте мајке!
Лете главе честитих јунака,
И витештвом убише Мурата
Ал’не вреди осташе на пољу
Да кукају девојке и мајке
Нема среће и нема ведрине,
На Косову не види се ништа-
Свуда тама, само ђаво црни
И он бежи од страхоте дана
Леже тела разбацана свуда
И чују се уздаси из срца и душа
Ране вида Косовка девојка
И напаја водом са извора
Светли пољем Лазарева глава,
,,Браћо моја нека влада слога”
Када треба у бој поћи да се брани;
Земља,кућа и огњиштe..!
У руци носиш петролеј
кад крене по злу,
ти запалиш и одеш.
Није све тако лако,
испречи се стење
и нико га померити не може,
док твој ум не уђе у њега
и помериш га ко перце
које лелуја и њише
у оним опанцима од свиле,
ти се правиш да је све како треба,
не знаш, ако носиш петролеј,
да не можеш да запалиш жеље
у теби, које се туку и да их одведеш
на оно место где доброта царује умом,
у оним опанцима од свиле.
Бели камичак
испред ока
такмичи се са ветром
и носи све моје заблуде и страсти
где ноћ вара успомене
и такмичи се снагом воље
да израсте у белу ружу
и забележи сва надања
да оживи и прекрсти камичак
обасја прошлост и будућност
у једној реченици
ја сам твој и ти си моја!
Помало себи
постајем досадна
у кавезу живота
трачак светла у тами
изаћи неповређен
из лудила и злобе
уметност клизања
у хаљини од свиле
неопажено сакрити
стихове умора
и написати песму
у крилу анђела
о љубави и срећи
бити насмејан
живети како хоћеш
гајити наду да неће
по срцу да пишу
у кожу утисну
бол живота
до смрти сванућа.
Није ми тешко
бити сам и стар
и гледати младост
како расте и буја.
Није ми тешко
бос и гладан
носити кору хлеба
и дати гладном.
Није ми тешко
делити љубав
и гајити наду,
и бити оно што јесам,
и не глумити будалу.
Није ми тешко
носити капут
пун мрва
згаженог живота.
Није ми тешко
учити, грлити , певати
и молити ако треба.
Није ми тешко
оно што морам,
тешко је бити
усамљен у борби
против неправде и лажи,
која крвари у речи,
сева и разноси
истину која плаче
и бори се и не да мира.
О Боже мој,
тако ми је мило
кад истина
убеди неправду
да је слуша!