Добродошли!
Од тебе и мене
Кућа без прага и крова
И ливада без иједног цвета
И стаза oбрасла трњем
Од тебе и мене
Све је исто од памтивека
И нема ништа што нас раздваја
Осим слике у твојој љубомори
Од тебе и мене
У контексту издржљивости
Све је постало варка
Која се лечи искреношћу
Од тебе и мене
Све је знак питања
Осим радости која је
Запевала у нашој младости?!
Преголем је земаљски плач
Кад човек не зна и не уме
Да сања,машта, воли и љуби
И сачува све што срцу прија
Преголем је земаљски плач
И ситнице које значе живот
И лаж која је свакодневница
И ужас у себичности човека
Преголем је земаљски плач
У неверству,греху и зависти
И молитви у којој нема жеље
Да победиш сујету и злобу
Преголем је земаљски плач
У сузи која се слива низ лице
И броји уздахе , тугу и патњу
И чека истину у речи и делу!!!
Красота ми ова Божја
Заузела све у души
И није је ништа брига
И сад жели да ужива
Красота ми ова Божја
Променила све у животу
И сад не знам туговати
И сад не знам заплакати
Красота ми ова Божја
Душом песму испевала
И сад хоће да се смеје
У животу који кратко траје!
Моја си суза и осмех
И највећа жеља у срцу и души
И кораци који одјекују у тишини
И неизвесност која ме мучи
Моја си срећа и нада
И колач пун успомена
И црвена јабука у врту
И љубав до краја живота
Моја си птица радосница
И детелина са четири листа
И најлепша ружа у рају
И све што ми се свиђа
Моја си једна, једина,
И знаш да не могу без тебе
И да нас раздваја срећа и туга
И више се не можемо разумети!
На крају живота
Немој да се кајеш
И пишеш тужне песме
И молиш Бога да те узме
На крају живота
Сабери грешке и трчи
У сусрет Божијој милости
У жељи да се промениш
На крају живота
Сакриј се у тишини
И обрадуј себе
добротом и чашћу
И покајањем у души
На крају живота
Признај да ти није жао
што си се борио за
Истину и правду
Твоје су очи
језеро пуно
радости и смеха,
где пронађем мир.
Срећа спава
у твом оку.
Не дај да оде,
смеј се и зови је,
да јој кажеш
нешто смешно.
Радуј се и не дај
да се усели туга,
очи неће имати
онај сјај
за којим пати.
Ти хоћеш
да се смејеш
по читав дан,
твоје су очи
језеро среће,
у њима се
њише љубав..
Хоће да гледају
и да се воле
у оку једном.
Умрећу у загрљају
презрелог надања
пуна искрености
обучена у сећања
покривена жељом,
више не могу
загрејати успомене
загрљена прохтевима,
ти знаш да никад
нисам знала
да саставом
садашњост и будућност.
Не чекај,
остаће успомене
да смирују.
Тражила сам те
и изгубила себе
нисам нашла,
ни тебе ни мене.
Још увек те тражим,
и морам те наћи,
кад си одлазио
однео си и мене.
Кад те нађем,
пронаћи ћу и себе.
Станујеш у мени
И чекаш да се сетим
И избришеш све успомене
Пратиш све догађаје
И затвараш видик пред очима
У коме се кријеш од истине
И правиш се да не видиш
Да је све постало варка
И да је све постало навика
И нећеш да признаш
Да смо се заиграли
И постали странци
У истој жељи!
Како би било
да се поново родим
из песме живота,
која ме гајила и
чекала да порастем.
Како би било
да се поново родим,
уз цвркут птица,
кад се рађа
најлепша зора.
Како би било
да се поново родим
и носим нектар живота,
горчи од овог.
Како би било
да се поново родим
и још више патим
у крилу друге мајке.
Како би било
да се поново родим,
и да се кајем
до краја живота.