Аутор: Zdravka Pap

Твоје су очи
језеро пуно
радости и смеха,
где пронађем мир.
Срећа спава
у твом оку.

Не дај да оде,
смеј се и зови је,
да јој кажеш
нешто смешно.
Радуј се и не дај
да се усели туга,
очи неће имати
онај сјај
за којим пати.

Ти хоћеш
да се смејеш
по читав дан,
твоје су очи
језеро среће,
у њима се
њише љубав..
Хоће да гледају
и да се воле
у оку једном.

Умрећу у загрљају
презрелог надања
пуна искрености
обучена у сећања
покривена жељом,
више не могу
загрејати успомене
загрљена прохтевима,
ти знаш да никад
нисам знала
да саставом
садашњост и будућност.

Не чекај,
остаће успомене
да смирују.

Тражила сам те
и изгубила себе
нисам нашла,
ни тебе ни мене.

Још увек те тражим,
и морам те наћи,
кад си одлазио
однео си и мене.

Кад те нађем,
пронаћи ћу и себе.

Станујеш у мени
И чекаш да се сетим
И избришеш све успомене

Пратиш све догађаје
И затвараш видик пред очима
У коме се кријеш од истине

И правиш се да не видиш
Да је све постало варка
И да је све постало навика

И нећеш да признаш
Да смо се заиграли
И постали странци
У истој жељи!

Како би било
да се поново родим
из песме живота,
која ме гајила и
чекала да порастем.

Како би било
да се поново родим,
уз цвркут птица,
кад се рађа
најлепша зора.

Како би било
да се поново родим
и носим нектар живота,
горчи од овог.

Како би било
да се поново родим
и још више патим
у крилу друге мајке.

Како би било
да се поново родим,
и да се кајем
до краја живота.

Увек у заносу и жељи
Да живим ко просјак и умрем срећна
И никад задовољна животом у сенци
И недоступна човеку без идеја
И искреношћу друга и другарице
И одговору да те ништа не интерсује

У различитости на првом месту
И свему што ме чини другачијом
И надарена љубављу у срцу и души
И никад у златној средини
И увек на крају и почетку
И сама у себи и неправди

Молила сам сунце
Да прескочи кишу
И постанем лила
И горим за љубав
И сијам и светлим
И живим за срећу
И сад ти се чудим
И стално се питам
Како твоје срце
Без мог куца

Кад је љубав
Изгорела у жељи
И сам себе тешиш
Да си погрешио
Кад си пожелео
Више и од сунца

Претворићу се у птицу
И одлетети у непознатом правцу
И појавићу се са сунцем
И боравићу у твом срцу и души
Сијаћу са звездама
И никад се нећу уозбиљити
И постати она досадна жена
Која не уме да те насмеје
Убрзаћу корак да те стигнем
И чекаћу да нам се погледи сретну
И нећу одустати од живота и среће
У ком сам пронашла све што ми треба
Спаси ме од саме себе
И тихог незадовољства у души
И жеље која се гаси и нестаје
Где нема ништа осим греха и туге

Ја сам та
сакријем се
од себе
и почнем
да маштам
болујем и патим
у чежњи пољупце гужвам
запетаљана у живот
среће немам
конце да разрешим
у загрљају туге
сетим се да постојим.

Ја сам та
нисам у себи
по свету лутам
мира немам
у срцу доброте
љубав се враћа
у мени љубави
превише има
себи не припадам.