Добродошли!
Проговорише у мени преци
И признаше да им је тешко
И изгубише храброст и вољу
И нестадоше како су и дошли
И нису могли гледати пропаст
И нису могли променити ништа
И сами себе покрише по глави
И заплакаше од немоћи и туге
Људи се претворише у звери
И осетише траг крви и меса
И пробудише завист и злобу
И отераше љубав и доброту
Проговорише у мени преци
И не рекоше ништа у неправди
И окренуше главу од срамоте
И заспаше у жељи да се не пробуде..!!
Саздана од невоља
Разлетим се од твог уздаха
И сакупим се у гомилу страха
И чекам да ме узмеш у заштиту
У снази уздисаја и издисаја
Тумарам ко птица без крила
И скачем са гране на грану
И бојим се људске неправде
Кашљуцам од издаје
И правим се да ми је свеједно
И молим за мало разумевања
И среће у оку истине и правде
Умирем полако и сигурно
И није ми жао да нестанем
У борби која је непрегледна
И тече из душе преварених
Растемо у сузама
И бројимо дане среће
И чекамо да се помиримо
У жељи да се ујединимо
Растемо у болу
Без сунца и снова
И молимо се за срећу
И мир који нас избегава
Растемо без радости
И бриге за љубав
И борбе за истину
И достојанства
Растемо и маштамо
Да ћемо се попети
До самог неба
И раја у души..
Нисам никад могла
Пронаћи мир у тренутку
Среће, туге и беса
Бројим до десет да се смирим
Лаж ме погоди у срце
Мир желим у обе руке
Нисам никад могла
Песму да запевам
Кад душа плаче
Почнем да јецам
И успомене по јастуку
Са сузама слажем
Нисам никад могла
Зло да пожелим
Душу да нахраним
Срећа ми крива није
Од љубави извежена
Моја је умрла давно
У додиру лажном
Нисам никад могла
Истину да кријем
И претварам се лажно
А знам да патиш и плачеш
Више од мене и да туга твоја
Буде утеха моја ….Нисам могла!
Носим бисер око врата
Од песама мојих
Некад им се дивим
А некад ме боле
Све зависи
Којој песми
Срце предам
Живим жеље
Кад се обистине
Стихом ја их китим
И надам се опоравку
Све су песме моје
Ко шарени букет
Миришу на срећу
Склопом руке око тебе
И не дам ти да одеш
Док се жеље не загрле
И заједно запевају
Од тебе и мене
Кућа без прага и крова
И ливада без иједног цвета
И стаза oбрасла трњем
Од тебе и мене
Све је исто од памтивека
И нема ништа што нас раздваја
Осим слике у твојој љубомори
Од тебе и мене
У контексту издржљивости
Све је постало варка
Која се лечи искреношћу
Од тебе и мене
Све је знак питања
Осим радости која је
Запевала у нашој младости?!
Преголем је земаљски плач
Кад човек не зна и не уме
Да сања,машта, воли и љуби
И сачува све што срцу прија
Преголем је земаљски плач
И ситнице које значе живот
И лаж која је свакодневница
И ужас у себичности човека
Преголем је земаљски плач
У неверству,греху и зависти
И молитви у којој нема жеље
Да победиш сујету и злобу
Преголем је земаљски плач
У сузи која се слива низ лице
И броји уздахе , тугу и патњу
И чека истину у речи и делу!!!
Красота ми ова Божја
Заузела све у души
И није је ништа брига
И сад жели да ужива
Красота ми ова Божја
Променила све у животу
И сад не знам туговати
И сад не знам заплакати
Красота ми ова Божја
Душом песму испевала
И сад хоће да се смеје
У животу који кратко траје!
Моја си суза и осмех
И највећа жеља у срцу и души
И кораци који одјекују у тишини
И неизвесност која ме мучи
Моја си срећа и нада
И колач пун успомена
И црвена јабука у врту
И љубав до краја живота
Моја си птица радосница
И детелина са четири листа
И најлепша ружа у рају
И све што ми се свиђа
Моја си једна, једина,
И знаш да не могу без тебе
И да нас раздваја срећа и туга
И више се не можемо разумети!
На крају живота
Немој да се кајеш
И пишеш тужне песме
И молиш Бога да те узме
На крају живота
Сабери грешке и трчи
У сусрет Божијој милости
У жељи да се промениш
На крају живота
Сакриј се у тишини
И обрадуј себе
добротом и чашћу
И покајањем у души
На крају живота
Признај да ти није жао
што си се борио за
Истину и правду