Аутор: Miroslav Krnjeta

Sada smrdim,gadiš se dvojice
bacaš ruže suza
a zaboravio si noći trojice
ljubav topi smrt mraza.

E moj rođeni
nećeš u oči da
me gledaš,
tu sam ti kao
salveta,
samo kad me
trebaš.

A dva mala pileta
ostavljena na livadi
da ih čerupaju
jastrebi,
ali ne nisi čuo
pijukanje
to nije stizalo
do tvoga uzvišenog
uveta.

Sada nas prezireš
krv svoju pljuješ
i samo sebe
gledaš,
ne postoji svet
zgazio bi svaki cvet,
samo da ti sve imaš.

Koja si greda
od čoveka,
bojiš se kraja
svoga veka,
ali uzalud ti mili
duševna si beda,
da se ti pitaš
mi ne bi ni živeli
nismo ti
ni trebali.

Setićeš se jednog
dana
biće ti bistro jasno,
ali onda će biti
kasno,
jauknućeš za dva
mala pileta,
nema ih više
ubilo ih mnogo rana
dok te mučila
tvoja lepota.

zato pilići zajedno
u boli samuju,
sada ćute
ostavljeno izdano,
vole se i grob čekaju.

Spavam sanjam čudna svetla
putujem kroz nepoznate kolibe
čas daleko,čas ispred sobe,
prelazim granice snova
spuštam se na žuto polje
prekriveno žutom čojom,
nazirem nešto kod drenova
bliže mi je vidim bolje,
gledam zlatnog petla
sija žutom bojom.

U trenu padam preko praga
ispod se otvara crna rupčaga
vrtlog odvratnog crnila,
gubim se usred bunila.
Ponor tama
propadam sve dublje
progutaće me jama,
nema dna
ne budim se iz sna.

Zustavlja me nevidljiva nit
vuče me gore
vadi me iz noćne more.
Osećam ruku,stisak grčevit,
ne vidim lice
vidim kapuljaču crni plašt lebdi,
neke sitne iskrice
svetlo me izvlači
iz tamnih adi.
Ko si ti,šta je to,
čekala me crna rupa besna
a ti si me vratio iz sna.

U snu mi se javilo,
čuo sam dubok glas
ime Urilo,
hvala svetlosti silo.
Arhanđel svetla visok čin
zakucao je u ponor
svetli klin.

Pored Krke u polju
leži stari tvrdi džin
ponosni grad Knin,
prijatelj vetrova od davnina
srce mu je ispod Dinarskih
visina.
Drema ali ne spava
prevrće se pored mosta
u mulju,
strepi od pokliča i bubnjeva
čeka horde i krvavu baklju
zorom čita svoju
čitulju.
Tvrdi grade stare slave
po tebi uvek neko
vatru bljuje,
mnogi za tebe dadoše glave
jer stalno te udaraju
gromovi i oluje.
Dinara kruna tvoje lepote
tvrđava oči tvoje duše
krčić suze sudbine
sirote,
mili grade uvek te pale
i ruše.
Tvoja nedra gaze vojske
gase sunce koje te greje,
sa Dinare  vetar im se
smeje
vekovima opstaješ gledaš
strahote biblijske.
Stari džine u vinogradima
ležiš
tamo gde si rođen
ti stojiš,
sestra Dinara čuva te
sa visine
voljeni cvete biseru Krke
sokola kulo gradu Knine.

Rođenjem dobijaš na dar cvet
čistog svetla neukaljan i svet,
nosiš ga sa sobom kroz život
gajiš lepotom vrlina ili ga guta potop.

Posejano seme u srcu
ljubav,vera,nada,
pali u tebi Božansku varnicu
ili u crnim potocima propada.

Ne daj da u srcu seva
da ga u korenu spale munje gneva,
čuvaj mu listove od zlobe i pakosti
čuvaj latice od gadosti i gramzivosti.

Takav cvet u poljima ne postoji
taj cvet svetim svetlom dušu boji,
najlepši cvet raste u nama
na laticama penjemo se zvezdanim merdevinama.

Zalivaj ga suzama pokajanja
neguj osećanjima,srcem vrlina,
o kad dođe vreme cvetanja
o kakav plod se rađa,kakva duši milina.

Sreća,mir,radost,
Duh Božiji svije gnezdo u čisto srce kao lastavica
nada otvara stotine kapija na tavanici vasione,
ne dozvoli takav cvet da uvene.

Čini dušu krepkom,svetlom,spokojnom,
blagodarnom umilnom,
darove kakve car zlatom ne kupuje
mirno srce rudnik ljubavi,duša planinama sreće putuje.

Iz Boga ishodi blagouhani miris cveta
razliva se po ljudskoj duši
ne ostavlja čoveka dobra u duhovnoj suši,
večno mlad nosi ljubav, ulepšava svet,
jer u tebi je zasađen Hristov cvet.

Hej Miloše bojeva junače
ostao si da liješ narodnu suzu
ostavio glavu na milost pašinom topuzu,
u bitkama prvi,izranjavani Srpski vuče.

Pevaj guslaru gudi  u žicu
neka pamte pokolenja kako barjak drži
i bije turske kapetane u gradu Užicu,
vojvoda Miloš ognjem janjičare sprži.

Vide ti se glava na Stambol kapiji
ti prevari Pašinu jatagan kafu
Pašino srce voli zlato,svilu i kadifu
hej Miloše ti u šume skupljaš čete po Srbiji.

Pa u Takovu zboriš,valja braćo ginuti,
za slobodu vojevati,raju od kolca štititi,
nek se diže šuma i gora,trava i čičak
sve u boj na LJubič i Čačak.

Hej Miloše borbom vaznese Srbiju trijumfu
tvoja ruka vaskrsne državu u hatišerifu,
raji skinu jaram,svoju njivu oru zorom,
Srbi te junače zovu gospodarom.

Pevaju Srbi vino piju pesme odjekuju
doneo si sunce slobode u Srbiju,
otišao veliki kneže u dovre Nemanjića
ostavio pečat Srbije,gospodar Miloša Obrenovića.

Slušao sam raspevanu pticu
koja samo u proleće peva,
gledao sam malu zlaticu
cvrkutanjem deli sreću iz gajeva.
 
Sada cvrkuće u kasnu jesen
plamen pesme se lagano gasi
zlatna boja je sve manje krasi,
jesenji vetar guši poj blaženi.
 
Nema je u proleće sreću ne deli
sedi na goloj grani tiho šapuće,
tuguje,pevati više ne želi
niko ne čuje ljubav pesme u proleće.
 
Izgubila sjaj zlatnu lepotu
opustele krošnje bez pesnika  životu,
vesela igra po gajevima prestala
melodija duše zanemela i zauvek nestala.

Настави са читањем “UTIHNULA PESMA – Miroslav Krnjeta”

Pada ledena kiša na ljubav
crna zemlja ti je pokrov
suza iz srca topi večni led
posladnja reč i poslednji pogled.
E moje cveće došao dan
u sekundi si napustila život,
ostao sam izgubljen i pokidan
padam majko u duši tuge topot.

Moj biseru života,plačem i stojim,
ljubim suze brata i još se borim,
tamo si obasjana rajskom dugom
ljubim te majko, svetlo i mučenice,
kažem volim te i zbogom.

O Gospode padam na kolena
molim te oče spasi me
od tereta pucaju ramena
padam u adske vatrene jame.

Molim te Bože pruži mi ruku
daj snage da izdržim muku,
znam da sam  trula jabuka Bože
pomozi Gospode da skinem
grehove sa kože.

O nebeski oče nisam dobar
od greha postah loš vetar,
klečim strah me trese
ne daj Hriste ad da me odnese.

Jesam Hriste tvoje loše dete,
spuštam glavu,jer ne slušam savete
i ne idem putem gde je volja tvoja
zato me sačeka patnja i agonija.

Slab sam i molim za pomoć
svetlosti sveta padam u očaj,
Gospode u tvojim rukama je moć
molim te čuj grešnika vapaj.

Lepi cvete raduješ me
tužan sam a ti si izvor sreće,
gledam te kako gledaš mene
hvala što si upalio srcu sveće.

Tako si nežan,tako me osećaš,
kada sam usamljen i povređen
lepotom tešiš a laticama razgovaraš
znaš da sam danas iscrpljen.

Želim da te zagrlim prijatelju
suze i gorčinu si pobedio,
hvala ti šareni isceljitelju
mirisom si potonulu dušu okrepio.

Taj mali cvet dugine boje
poljubio je srce moje,
obrisao kišu tuge
u ledenoj samoći
raspršio oblak brige.

POSVEĆENO NAJLEPŠEM CVETU
MOJOJ MAJCI MILKI.

Sveti Đorđe mučeniče i spasitelju
čije srce reče ne Dioklecijanu
dajem život Hristu spasitelju
a sirotinji svoja polja,imovinu.
Car te baci zverima na muke
Hristu Bogu klanjaju se tvoje ruke
duša tvoja sa Gospodnjeg dlana vodu pije,
carstvo nebesko ti milije
nego svo zlato Dioklecijana
samo ljubav spašava sudnjega dana,
posekoše te u mučeničkoj Nikomidiji.
Hristova stada hram ti sagradiše
i poslednju želju ispuniše,
večna svećo na krovu nebeskom
mošti ti počivaju u Lidu Palestinskom.
Đurđic danas Hrišćani praznuju
u hram Božiji prenos tvojih svetih moštiju,
u domovima miris tamjana i zdravica domaćina
slavimo svetog Đorđa zaštitnika Časnog Krsta
i Bogorodičnih nebeskih zvona.