Аутор: poetessa

Rođena 1962. godine u Nišu. Studije francuskog jezika je započela na Filološkom fakultetu u Beogradu, ali je nastavila studije prava u rodnom gradu. Poeziju objavljuje u elektronskim i drugim časopisima i zajedničkim knjigama. Objavila je štampane zbirke pesama "Curriculum vitae", "Psihodelija minijature", "HAIKU", zbirka kratkih priča "Smrt prijatelja", kao i nekoliko elektronskih knjiga. Članica je Društva književnika i književnih prevodilaca Niša , član i Udruženja pesnika Srbije i CG, Međunarodnog udruženja književnih stvaralaca i umjetnika ralaca i umjetnika "Nekazano", Humanitarne fondacije Humanost bez granica kao Posebna akcija Banka dobročinstva). Živi i stvara u Nišu.

SRCA U SRCU

Nosim nečije srce u sebi
čujem kako kuca u mom
Nerazdvojna smo celina
ma šta pomislila
to je njegova misao
Ne plašim se ničega
strah bi uplašio njega…
Ne želim da se promenim
sudba bi me vratila opet
u ono što sam oduvek bila –
Mesec i Sunce tog srca
Najdublje čuvana tajna je nečije srce u meni:
jutro svakog dana
pora najužeg dela kože
početak svakog kraja
grana života u šumi
ispružena do svemira
da zvezdama čuva nadu.
Nosim nečije srce u sebi
postojim dok ono postoji

LETO 1980.

Pitao je:
“Tu si samo zato što je
moja majka umrla?”
“Ne, ne, ne, šta ti je?”
Tu sam zato što je toplo
zato što si to što jesi,
i što imam vremena
za sakupljanje dramaturških
inspiracija,
ne zbog tvoje majke,
ne….
Pružio je glavu klupi i
zaspao kao sova.
Sedim na toj istoj klupi i pitam se
“Da li si se tada prvi puta
susrela sa smrću?”
Grana iznad nje je pukla
kô moj vid na oba oka
Treći put sam ugledala
kako gnezdo pada –
sakupljala, milovala,
dok nisam konačno,
– neka vrsta bolnog osećaja
umrla i sama,
Ništa više ne pita…
ali gnezdo opet pada

SVEĆA

Majka boluje od napasti
koju nikome poželela ne bi.
Nada se da će uspeti,
od pomoći su prijatelji, rođaci
Kada se vratila sa zadnje terapije,
došao sin iz strane zemlje
Uspešan, veseo, pozitivan
radi gde retko koji Srbin prosperira,
ali ona se rasplakâ;
Nišava puna potoka suza
Sin se vratio jer je iznenada
tamo daleko mučno oboleo
Posle samo nekoliko dana
oh, savim izobličen
u bolničkoj sobi blizu majčine…
on je..on je…on…preminuo
Davno prođe i prva subota,
ljudi još polažu vence i cveće,
nasmej se, umiri tužne sveće,
dragi Vlajo, neka je laka
surova crna bubanjska zemlja
Vlajice, dete…anđele.

НИКАД НЕ ПОСТОЈИ

Никад
не треба поверовати
да никад постоји
рођењем бришемо
заверу над икад
каткад је никад
у дослуху са сад
постоји
постоји
само
обрнута половина прегажене
негације
и кад бих се заклела
никад би истчало
и исмејало ме
да опсујем оно чега нема
њиме бисте ме могли
непрестано гађати
од сад више нећу тако
бесмислено је
не уживати у животу
почећу одмах
смех качим о лице
и нећу вам рећи да сам тужна
н-и-к-а-д

USPEH

Probudio se znojav,
ustao je,
umio se i
obukao.
Otvorio je pažljivo vrata,
ušao u cipele,
krenuo korak po korak
do stanice.
Ušao je u bus,
seo, mahnuo detetu ispred sebe,
sišao u centru,
nastavio kretanje.
Smireno je pogledao nebo,
pomislio zahvalno:
“uspeo sam, uspeo,
noćas se nisam ubio…”
Škripa kočnica u njegovoj glavi,
odjeknula je prejako,
a šapnula nečujno:
“još neko je uspeo,
nisi jedini.”

JUN 1999 – Marina Adamović

Priča nečujno kao da šapuće
čašu kucne o onu u drugoj ruci
mrmlja duže od beskraja
kafe ni kapi, otvori pivo i rakiju
Prođe čovek, pozdravi ga
sedne na grob, prihvati flašicu
Počnu zajedničko šaputanje,
povremeno se zagrle
iako je podne
nikako da osvane
Ustanu i krenu ka cilju
drugog namernika
Opet kleknu, izvade šoljice,
nastave mada ni
pričati više ne mogu
“Tvoj je imao dvanaest?”
ovaj klimne “
” a tvoj samo tri?”
Oh, Bože, ima li  te, ima li?
Šta će nama decenije ?
” Ćuti, čoveče, molim te
Danas je Vidovdan
Sutra ćemo umreti
Čuješ sine, kunem se, 
još zadnji litar i eto me
sutra, sutra,
moj velikomučeniče”