Аутор: poetessa

Rođena 1962. godine u Nišu. Studije francuskog jezika je započela na Filološkom fakultetu u Beogradu, ali je nastavila studije prava u rodnom gradu. Poeziju objavljuje u elektronskim i drugim časopisima i zajedničkim knjigama. Objavila je štampane zbirke pesama "Curriculum vitae", "Psihodelija minijature", "HAIKU", zbirka kratkih priča "Smrt prijatelja", kao i nekoliko elektronskih knjiga. Članica je Društva književnika i književnih prevodilaca Niša , član i Udruženja pesnika Srbije i CG, Međunarodnog udruženja književnih stvaralaca i umjetnika ralaca i umjetnika "Nekazano", Humanitarne fondacije Humanost bez granica kao Posebna akcija Banka dobročinstva). Živi i stvara u Nišu.

SAMOTNO SRCE

1
Niko i ne sluti
kako
samotno srce peva
dvoglasno!
2
ne otvaram oči dok se ne uverim
da neke druge u njih ne gledaju
tri puta ne – da bi beonjače
isprale pogled za scenu svoju
3
Reč “mržnja” nije vuk
nije tajna Pandorina
ni zla slutnja
ni poziv u boj
to je zakrpa pocepanog sna
oblak za nebo probodeno munjama
to je suptilna obloga načete jetre
ćuti ćuti ćuti
za život u molu-
to je uvertira
4
Izvini, smrti
kako te mogu ugostiti?
Jednostavno, bivša
Samo se nemoj mrštiti…
Obećavam, smrti
evo, opuštam bore, kapke i usne
A šta bi ti na poklon,
bivša?
Smrti smrti ne mogu se
dosetiti pretpostavljam – ništa
Dogovoreno, bivša!
Želim ti hladno noćno konačište…
A ja tebi, smrti,
toplinu moje samotnosti!
Katabazija?
Katabazija!
5
Izdaleka dopire bat tvojih obrva
gazi preko mog nemira i kovitla ga
potrebno je hiljadu nepoznatih jezika
da bih mogla jasno definisati pojam
androfobija…
6
Duša jedinu hranu prihvata…
Jedinu tečnost ispija…
Jedina joj je terapija…
Jedinu tajna izgovara…
Suicid kome se raduje…
ovoliko je duboka
snažna
i rimi (iz odbojnosti) podložna –
M R Ž N J A
7
Dva stvora nalik na ljude
prolaze jedno kroz drugo
u suprotnim pravcima
Ima nečega što ih spaja –
oluja, mraz, košmar i samoća
–
jutro je bolom ustreljena vrana8
umro je kao svako osuđen na
smrt
žao mi je što mu nisam mogla ikako
pomoći
na vreme ga
skloniti
u
grob
–
žao mi je
a bila sam mu zaštitna meta
tako da će on u humci
prostreliti
mene
ne smejte se
davno
me je
pro
stre
lio već
aliskrivala sam tu svetlucavu ploču
u dnu karnevala
pakla

Riči – Hemingvejeee…

 

BEZ LAŽI

Korak po korak do kraja svega
Imaš li osećaj da toneš kroz noći?
Vidiš li, ipak, zvezdu iznad brega?
Želiš li sa mnom do ponora poći?
Svaki živi stvor istom kraju cilja.
Uz osmeh i bol – život nam je isti.
Naučiti moraš živeti od milja
samo su tako svi putevi čisti.
Želim da saznam ta istina šta je.
Želim da odam svaku svoju tajnu,
nesebično delim tople zagrljaje
onome ko shvati takvu želju bajnu.
I ne plači za mnom,
o,
ne tuguj mnogo!
Sačuvaj za sebe ono što ti kažem;
saznanje je moje –
dete bosonogo
jedino što činim –
ne želim da lažem.

ŽOZA SBEĆA

Desilo se godine prošloga veka
kada je dete tražilo drugo
kada je čovek tražio čoveka
kada je drvo tražilo vodu
Mlado je htelo srećno da se igra
stariji da grade kuću od pruća
biljka je slutila da koren truli
voda mutno potekla izvoru.
Nešto se zbilo lutajućim nebom
nešto se krilo u beskrajnoj šumi
imalo je snagu koja cepa vazduh
nešto je palo kriknuvši crveno
Proleća sivog svirepog doba
upaljena je sveća za pokoj suza
ali još teku i nema im kraja
one su reka sa uzvodnim tokom
Desilo se godine prošloga veka
kada je dete tražilo drugo
kada je čovek tražio ženu
a smrt im ušla besno u srca.

REČ

Krenuo je polako
u grad
Na prvom skretanju
primeti reč
Ona se povuće
Pusti da mirno
nastavi put
Ne lezi vraže
Oseti kako ga prati
Nije imao kud
Ubrza bez razmišljanja
ali eto ti nje
Pružila nogu, o, predugu
pao je jadan na beton
podigô glavu i psovao
Reč pobeže kô utvara
Upamtiću te, čuješ li!
Vratiti ti kada te uhvatim
I?
Oseti odmah čudnu moć
Otrča kući
uze papir i olovku
pa napisa prvu pesmu o reči
koja je stvorila pesnika!

HAIKU Novi Sad

Kraj je jeseni
skoro će kraj godine~
i dece nema
—
Klečeći uz grob
gleda joj smeđe oči
pune osmeha
—
Dekin zagrljaj~
uspomena na mile
ranjene ptiće
—
Drugi dan tuge
nije u Paraćinu ~
u čoveku je
—
Deset svećica
svetle sa jedne veće ~
na grobu Tine
—
Korak devojke
ostao pod betonom~
duša produži
May be an image of 2 people

KRALJEVSTVO

Sasvim je jasno da sam besmrtna
da sam nastala ni iz čega. Svoja,
nemerljiva, ja sam kraljica Meseca. Moja smrt
nigde nije zapisana, a nikada je neću ni doživeti.
Ni rođenja se ne sećam – odjednom
shvatih da sam s druge strane Meseca.
Pokazah mu prstom elipsu na nebu i
njome se uhodano krećemo.
Neizmerno blago koje posedujem
od nekog trena postaje reka oblaka
ili bujica zvezda padalica…
ne mogu vam opisati…te se tajne
ne daju preneti…stvoru
sa fusnotom smrtnosti

DOBRO JUTRO, NADO

Sirene označile prestanak agresije.
Otišla sam do bolnice
po dnevnu dozu terapije.
Još sam bila u hodniku
kada se začu
pomahnitala šizela.
Ni “vraćam se za pečat”
nisam rekla medicinskoj.
Pojurih sinčiću ostalom u
“nepoznatom” stanu
nepoznatog dede.
Zagrlih ga, pa liftom spustih u
podzemlje.
Nigde nikoga.
Pričala sam,
pevala,
izvodila predstave
pozorišnog tunela.
Kako bacim pogled na nebo,
setim se zla koje je Balkan doživeo
krajem milenijuma.
Sada mnogo mladih ima kasetni u telima.
O ostalome, ne bih, ne
Dobro ti jutro, nado grešnice.

NATAŠA

Ne sluteći ništa
gledala sam nebo
Staklo je bilo crno
zavesa sklonjena
Okretala sam glavu
očekujući zvezdu
Barem jednu jedinu
nigde, nigde ničega
Da me je ko video
o, da me je video!
Niko nije, ali nešto ču
kako mi srce udara o pluća
Nije usta ni oči imalo,
poput noćnog duha
po zidu sumorne sobe
pisalo je poruku olovkom od krvi:
TVOJA JE DRUGARICA
TVOJA SESTRA
UMRLA

NATAŠA

Bila je tako lepa njenoga lica boja
Tako drage oči koje je sklapala
Uzeo joj je ruke, uzeo i ljubio
Ćutala je kao svetlost koja ih žarila
Spustio lagano glavu, spustio i plakao
Prvi put je glavu pognuo
Prvi put suzu pustio
na lice anđela koje je voleo
Satima kiša lila, kraj tela stajao sam.
Prodjoše mnoge misli sve nalik na san.
Seća se prvog dana njihovog sastanka.
Seti se dečjeg lica s kojim je umrla.