Добродошли!
Šta ćeš sad sa viškom reči? Sakupiti i baciti? Možda prelete kô pelud I vrate se u obolela usta Razjapljena kao spremna raka (Ne za ono što ne čeka)? Šta sa jadnim viškom reči? Ćuti. One će samo prošvrljati tobom, Razgledati, Zamoliti da ih smestiš po svom nahodjenju Znaju da si dvojno lud I zaslužuješ … Настави са читањем “Prirodna pesma — Marina Adamović”
Šta ćeš sad sa viškom reči?
Sakupiti i baciti?
Možda prelete kô pelud
I vrate se u obolela usta
Razjapljena kao spremna raka
(Ne za ono što ne čeka)?
Šta sa jadnim viškom reči?
Ćuti.
One će samo prošvrljati tobom,
Razgledati,
Zamoliti da ih smestiš po svom nahodjenju
Znaju da si dvojno lud
I zaslužuješ dosta poštovanja,
S dozom opreza,
Naravno…
ubila sam lastu ubila sam jesam bila je topla oble lepote ubiila sam mlade ubila sam jesam bili su dragi žarko cvrkutavi nisam mogla ništa protiv sebe tuga ih je dozvala paljbom pogleda zov je otekô u bazen suza ubila sam laste ubila sam znam sahranjene leže pod mojim kapcima
ubila sam lastu
ubila sam
jesam
bila je topla
oble lepote
ubiila sam mlade
ubila sam
jesam
bili su dragi
žarko cvrkutavi
nisam mogla ništa protiv sebe
tuga ih je dozvala
paljbom pogleda
zov je otekô u bazen suza
ubila sam laste
ubila sam
znam
sahranjene leže pod mojim kapcima
bilo je vrelo letnje popodne sunce je ućutkalo ptice ja sam ućutkala sebe a potok isparenjem vodu dan je nepokretno gledao u svod kamen svesno ležao u polju nisam pas nisam ševa kišna glista alga crv oni jesu a ja kad dodirnem kamen shvatim kad pogledam sunce vrisnem i ja sam spona neba i zemlje … Настави са читањем “Šta sam — Marina Adamović”
bilo je vrelo letnje
popodne
sunce je ućutkalo
ptice
ja sam ućutkala
sebe
a potok isparenjem
vodu
dan je nepokretno
gledao u svod
kamen svesno ležao
u polju
nisam pas
nisam ševa
kišna glista
alga crv
oni jesu
a ja
kad dodirnem kamen shvatim
kad pogledam sunce vrisnem
i ja sam
spona
neba
i
zemlje
u oku
u duši
kô oni
Sunce je peklo travu i nedovršene misli Ko si Pitala sam sebe Odgovor se ispružio i čekao kišu Dan je neprimetno gledao na sat i ponavljao Ko si ko si Parodija je parodija Ja sam ja Odgovor je čuvao svoje atribute Sunce je tada iz vrele dosade Ućutkalo domišljate ptice Savila sam gnezdo Ništa mi … Настави са читањем “Nije bitno — Marina Adamović”
Sunce je peklo travu i nedovršene misli
Ko si
Pitala sam sebe
Odgovor se ispružio i čekao kišu
Dan je neprimetno gledao na sat i ponavljao
Ko si ko si
Parodija je parodija
Ja sam ja
Odgovor je čuvao svoje atribute
Sunce je tada iz vrele dosade
Ućutkalo domišljate ptice
Savila sam gnezdo
Ništa mi više nije značilo
čovek je živ dok ne ode u zaborav Bekim Fehmiu će još dugo živeti .
čovek je živ dok ne ode u zaborav
Bekim Fehmiu će još dugo živeti
.
Da li je ovo moj grad Da li je ovo grad koji u magli izgledala kao stablo hrasta Ne To je fraza sa maskom godina Ima li ičeg od grančica iz džepa Ne Prinosim ogledalo I vidim sliku lica na pogrešnom mestu Da To je Samo prozaičnost naučene pesme Ako moram gubiti neću više saditi … Настави са читањем “Neki grad — Marina Adamović”
Da li je ovo moj grad
Da li je ovo grad koji u magli izgledala kao stablo hrasta
Ne
To je fraza sa maskom godina
Ima li ičeg od grančica iz džepa
Ne
Prinosim ogledalo
I vidim sliku lica na pogrešnom mestu
Da
To je
Samo prozaičnost naučene pesme
Ako moram gubiti neću više saditi idilu
Raspaliću treset magli u pomen
I biti realna kraj smole što tone
smestila sam reči daleko od sebe ne vredi odzvanjaju razaraju sluh krenula sam mislima na ispašu na vredi pojele su sve nezapisano – što nerazgovetnija to jasnija – više azila manje opravdanja robija je mesto za slobodu pesme
smestila sam reči daleko od sebe
ne vredi
odzvanjaju razaraju sluh
krenula sam mislima na ispašu
na vredi
pojele su sve nezapisano
– što nerazgovetnija
to jasnija
– više azila
manje opravdanja
robija je mesto za slobodu pesme
za dan dva i bezbroj mudrosti . senka neće otkriti ritual smrti . a za dan dva pre i nikad više . videću je u svojoj utrobi . sat kuca u ritmu paperjastog niza
za dan
dva
i bezbroj mudrosti
.
senka neće otkriti
ritual smrti
.
a
za
dan
dva
pre
i nikad više
.
videću je
u svojoj utrobi
.
sat kuca u ritmu paperjastog niza
strašno strašno strašno ne reci mi kako nisi znao da je svetlost napravila nered u kapi rose na cvetnom uzglavlju mog strništa sve je jasno obučen u iznenadjenje grizeš nebo i pljuješ sažvakano sunce znam odgovor rasplakaću kamen i sazidati piramidu
strašno strašno strašno
ne reci mi kako nisi znao
da je svetlost napravila nered
u kapi rose
na cvetnom uzglavlju
mog strništa
sve je jasno
obučen u iznenadjenje
grizeš nebo i pljuješ sažvakano sunce
znam odgovor
rasplakaću kamen i sazidati piramidu
telo mi je zastalo ja sam produžila putem koji je išao za mnom uvek u sukobu duša i srce vuku dan da pokopa noć i godina zavejane snove po koji put stiže jesen po koji put vidjeni očaj perpetum mobile sadi voće
telo mi je zastalo
ja sam produžila
putem koji je išao
za mnom
uvek u sukobu
duša i srce
vuku dan da pokopa noć
i godina zavejane snove
po koji put stiže jesen
po koji put vidjeni očaj
perpetum mobile sadi voće